Kako se mlela kafa?

122

Da podsetim… Tu je maštovito izgravirana džezva, uspomena sa sarajevske Baščaršje, iz koje se “čuje” na daleko miris. To je miris pola časa pre do crnila ispečenih zrna kafe, nasutih u mesinganu vodenicu, koja liči na vitki, sjani valjak. Taj valjak je lepo graviran, kao i džezva, sa jedne strane ima mali šlem, kao u vojnika. Tu ispod tog šlema u prazninu se sipaju zrna kafe, koje upadaju u nevidljivi gvozdeni žrvanj. A kada vrati šlem na valjak, moja baba Mara će na četvrtasti vrh oble gvozdene osovine, koja viri iz tog šlema, staviti ručku, koju će okretati, a ona će okretati onaj nevidljivi žrvanj, uz obavezan razgovor sa prvom komšinicom.

Ručno mlevenje kafe
Ručno mlevenje kafe

Kada mlevenje završi, skinuće tu ručku koja se može preklopiti “u laktu” kao perorez, i staviti je unutra vodenice i poklopiti onim šlemom. Onda će vešto odvrnuti donji deo tog sjajnog ukrašenog valjka sa šlemom, te iz vodenice izručiti fino sa mlevenu kafu, koju će uvek istom mesinganom kašičicom zakuvati u opisanoj džezvi. Izabraće najlepšu kinesku šoljicu za kafu i sa paklom cigreta “Hercegovina”, na omanjem srebrnom poslužavniku, odneti na sto ispod hladnjaka vinove loze, gde je deda Vitomir, držeći mene u krilu, čitao “Politiku”. Baba bi se vratila, sa komšinicom popila kafu, prevrnule bi šoljice i posle u njima dugo čitale šta se dogodilo i šta će se dogoditi u budućnosti. Naravno da se i svi vi generacije iz pedeset i šezdeset i neke sećate sličnih događanja.