Како се млела кафа?

1575

Да подсетим… Ту је маштовито изгравирана џезва, успомена са сарајевске Башчаршје, из које се “чује” на далеко мирис. То је мирис пола часа пре до црнила испечених зрна кафе, насутих у месингану воденицу, која личи на витки, сјани ваљак. Тај ваљак је лепо гравиран, као и џезва, са једне стране има мали шлем, као у војника. Ту испод тог шлема у празнину се сипају зрна кафе, које упадају у невидљиви гвоздени жрвањ. А када врати шлем на ваљак, моја баба Мара ће на четвртасти врх обле гвоздене осовине, која вири из тог шлема, ставити ручку, коју ће окретати, а она ће окретати онај невидљиви жрвањ, уз обавезан разговор са првом комшиницом.

Ручно млевење кафе
Ручно млевење кафе

Када млевење заврши, скинуће ту ручку која се може преклопити “у лакту” као перорез, и ставити је унутра воденице и поклопити оним шлемом. Онда ће вешто одврнути доњи део тог сјајног украшеног ваљка са шлемом, те из воденице изручити фино са млевену кафу, коју ће увек истом месинганом кашичицом закувати у описаној џезви. Изабраће најлепшу кинеску шољицу за кафу и са паклом цигрета “Херцеговина”, на омањем сребрном послужавнику, однети на сто испод хладњака винове лозе, где је деда Витомир, држећи мене у крилу, читао “Политику”. Баба би се вратила, са комшиницом попила кафу, преврнуле би шољице и после у њима дуго читале шта се догодило и шта ће се догодити у будућности. Наравно да се и сви ви генерације из педесет и шездесет и неке сећате сличних догађања.