U starom Užicu mladence je najčešće vozio šofer Radovan Perišić, zvani Muto, na fotografiji ispred pomoćnog ulaza fotoateljea Ilije Lazića.. Njegov otac je bio jedan od najbogatijih ljudi u Kosjeriću, poznat po najboljem fijakeru, a kasnije i kao prvi vlasnik automobila u Kosjeriću. Muto je više voleo Užice, stanovao je kod Stevana Mutavdžića, u sadašnjoj ulici Lipa. U Užičkim kafanama Muta su svi poznavali, a on je najčešće je svraćao u Hotel “Pariz” na malu klekovaču, gde je imao svoj sto do rashladne vitrine.
Vozačku dozvolu je imao od 1926. godine, i za pedeset godina koliko se bavio ovim poslom, nije imao nijedan udes. Pomoćnik mu je bio Zdravko Marković Šepo, koji je stanovao na Rosuljama. Kada se Muto hvalio za svojim kafanskim stolom, Šepo bi govorio: “Pa lako ti je bilo kad si bio sam na putu, samo si mogao da pregaziš u seoskom naselju neku kokoš, a u šumi nekog glupog ježa ili žabu. Muto je znao mnogo viceva, naročito onih “masnih”. I o njemu, kao i o Pipelji, pričale su se mnoge anegdote.
Brat moga dede, Ristivoje Kovačević, poznati užički majstor bravar, pričao je kad je bio raspoložen anegdotu o Mutu:
– Zovne on kelnera, veli deda Ristivoje, pa će “Miladine daj po turu”. A ovaj će: “Za to bi morao izaći u avliju, ne mogu ovde pred gostima!”.
Za Muta se u pričalo da je on vozio Tita na pregovore sa Dražom 1941. Muto ovo nije negirao, ali se time nije ni hvalio.
