“Трубе зајечаше, добош поче да лупа. Као по команди, сви колико нас је било, полазећи такорећи у сигурну смрт, почесмо се крстити. Нико ништа није говорио, али знам да је сваки приносио искреније молитве него икад у животу. Камење је прштало на све стране, а неколицини је то била последња молитва у животу, јер она их је у последњем моменту одвела у рај.” – Прота Милан Смиљанић.
Када се рат завршио, прота Милан Смиљанић је рекао: “Куће Смиљанића су дале преко осамдесет сабаља у Балканским и Првом светском рату. Што је много, много је”. У Војсци Краљевине Србије сабље су носили сви – од подофицира па надаље. О обичним војницима, које је дао Златибор у Првом светском рату, требало је да прође доста времена да се напрви тачан списак. Прота Милан Смиљанић је покренуо инцијативу и основао Одбор који је прикупио средства да би се на “Оку” подигао споменик са чесмом, у славу ратника изгинулим у ослободилачким ратовима 1912-1918. године.
Добровољним прилозима грађана, али и са државном помоћи, брзо је прикупљен новац. Међу бројним дародавцима помиње се и Обласни одбор који је, на седници одржаној 1929. године, донео одлуку “да се Одбору за изградњу спомен чесме на Оку додели 10.000 динара на име помоћи”. По пројекту инжињера Велисава Томашевића, крајем 1930. године, завршени су чесма и споменик са именима 202 ратника из Семегњева, Бранежаца и једног дела Шљивовице. Августа 1931. године је одржана велика свечаност, кад је у присуству око 10.000 Златибораца и гостију споменик откривен и предат на чување чајтинској општини. Велике су заслуге прота из породице Смиљанића.
