У мом радном простору на зиду, у оргиналном раму старом 100 година, на издвојеном видном месту, виси Балканска споменица мога деде Витомира Ковачевића. Имао је 22. године када је кренуо у ослободилачке ратове. Прво 1912. у Балканске, а 1914. у Први светски рат. После победе на Церу и новог надирања Аустроугара, прешао је преко Албаније… На Солунском фронту је учествовао у битци на Кајмакчалану, а две године касније и у муњевитом ослобађању Србије. Учествовао је у стварању Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Када се вратио из ратова, имао је 31 годину. Ових дана, током јубилеја стогодишњице Првога светског рата, закачио сам значку са стилизованим цветом на рам споменице деди и тако одао пијатет дединим сенима и одао признање његовом јунаштву. Није заборављен, има нас који се још увек сећамо њега и велике победе у којој је учествовао.
“Цвет феникс” је одабран у знак сећања на васкрс Србије, која се из пепела Првог светског рата уздигла и наставила свој пут, а позадина значке је зелено-црна, што су боје Албанске споменице. Тако сам после 100 година одао признање незаборава деди ратнику.
Током мог школовања у времену СФРЈ, тај део херојске српске историје је само помињан. Све “важно” је почињало од 1941. године. О Првом светском рату прво сам сазнао читајући “Српску трилогију” Стевана Јаковљевића, па из Корена Добрице Ћосића. а касније до 2006. детаљно из различитих извора, захваљујући урођеној радозналости. Тог 5. маја 2006, мислећи да сам већину тога сазнао о догађањима у ослободилачким ратовима, учланио сам се у Удружење потомака ратника 1912-1920. године „Мајор Коста Тодоровић“, под бројем 149. Тако сам и ја преузео задатке Савеза: да доследно чувам и развијам традиције ослободилачких, одбрамбених и праведних ратова Србије и Црне Горе од 1912-1918. Да развијам и јачам љубав према отаџбини. Да доприносим одбрани отаџбине у савременим условима… Ове 2018, у нашој улици Омладинској, на кружном току подигнут је импозантан споменик да подсећа на херојство предака. Тај споменик сматрам да је споменик и моме деди Витомиру.
Српски симбол “Наталијина рамонда” или “Цвет феникса” је на реверу носио председник Србије у Паризу на прослави Стогошњице Првог светског рата 11. новембра 2018. године са чим се издвајао из масе државника, иако је “грешком” стављен на маргину догађања. Како је уопште овај цвет стигао до симбола српскога искушења, кроз које је прошла Србија током Првога светског рата? То се догодило 2012, од када је званично симбол Дана примирја у Србији. Иначе “Наталијину рамонду”, биљку бледо љубичасте боју, 1884. године у околини Ниша је открио доктор Сава Петровић, дворски лекар краља Милана Обреновића и дао јој име по краљици Наталији Обреновић, а у литературу је увео Јосиф Панчић. Биолози кажу “да је Рамонда преживела још из времена леденог доба, а уточиште је нашла у шкртом, планинском тлу. Позната је по својој невероватној издржљивости – чак и потпуно осушена, уз сасвим мало воде, Наталијина Рамонда може да оживи и настави свој живот.”
