Према приповедању са колена на колено златиборских киријџија, плашили су се хајдучких напада и дивљих животиња у густим шумама златиборке висоравни с краја 18. века, те нису смели да самостално путују. Да се искупе у већу групу, “чајили” (чекали) су у караванској станици, која је по том локалном називу са околином добила име Чајетина. У сачуваним писаним докуметима по први пут се Чајетина помиње 1815. године, у једном писму Сердара Јована Мићића кнезу Милошу. Јоаким Вујић Чајетину помиње 1826. године у свом “Путешествију по Србији”, где пише:
“Од Чиготе преко Стрмца, обраслог густом шумом, дошао сам у Мићићеву Чајетину. Ту рујански сердар има свој ‘двор’ са многим кућама у којима сам необично лепо примљен од његових укућана”.
Јован Миђић је ту покрај карванске станице, где су киријџије “чајиле”, када је 1817. постављен за рујанског кнеза, подигао своје седиште, конак и неколико зграда. У њој се налазила и “шарена соба”, тако названа јер је била прва молерисана са ваљцима у крају. У њој су одседале значајне личности, па и Књаз Милош Обреновић. Сердар Мићић је грађевине опасао великим каменим зидом, високим 3 метра, око кога се касније полако развијала варошица Чајетина.
До хапшења сердара Јована Мићића, Чајетина је била веома значајна административно и политички, јер је била центар једне велике територије којој су припадала чак и села око Ужица. Преко ње су ишле дипломатске везе између Србије и Црне Горе. Седиште среза остало је у Чајетини све до 1845. године, када је Уставобранитељски режим пренео средску канцеларију у Ужице. Тако је почело политичко стагнирање Чајетине, све до 1863, када се Обреновићи враћају на власт, а Чајтина поново постаје значајно место и средиште среза. Исте године је изграђен водовод, мада је имала само десетак кућа. Седамдесетих година 19. века, испод Мићићеве кафане, која је 1860. године адаптирана за канцеларије среза, подигнуте су две приземне зграде за службенике назване Квартири. У исто време Јованов унук, Сретен Мићић, подиже велику кафану на месту где је много касније била самопослуга. Деценију касније механу подиже и Јоцо Мићић, место познато у новије време по ветеринарској станици.
Године 1880. У Чајетини је пренета канцеларија, која се дуго налазила у засеоку Васовићи. Чувена чајетинска чесма је подигнута са много уметничког укуса 1900. године за сретно спасење краља Милана Обреновића у ивањданском атентату. Године 1926. чесма је обновљена у славу изгинулим ратницима у ослободилачким ратовима. Заузимањем Сретена Мићића и општиских одборника, изграђена је црква 1882, школа 1905. године. Пет година касније подигнута је кафана “Рујно”, касније ресторан “Чајетина”.
У времену између два светска рата Чајетина се развија брже. Године 1925. извршена је реконструкција водовода. Две године касније је пуштен у саобраћај тада савремени пут Ужице – Краљева вода. Почеле су да раде две установе, Срески суд и Катастарска управа. Суд је основан марта 1931. године. Први председник је био Сретен Ковачевић из Ваљева. Нови катастарски премер у Златиборком срезу завршен је 1933. године, 1934. привемено је пренет у Ужице, а 1938. Враћен у Чајетину, где је основана катастарска управа са првим шефом Миланом Пејановићем. Године 1930. Чајетинци су поднели молбу министарству унутрашњих послова да се Чајетина прогласи за варошицу. У новембру исте године молба је усвојена. Србија је добила још једну од својих најмањих варошица. У варошици је било четрдесетак кућа. Власници кафана, механа и дућана били су једини представници трговачког капитала. То су биле кафане и пекаре Рајка Ђенића, браће Ђенић, Ратка Раковића, Боривоја Кнежевића и Здравка Јермића. Дућани Сима Чизмића, Милије Гавовића и Ратка Секулића, што је записано у листу Ужичке новости из 1933. године.
Данас Чајтина, са својим градским туристичким насељем Златибор, једна је од најразвијенијих општина у Србији. После Другог свјетског рата, у спомен стријељаним партизанским рањеницима новембра и децембра 1941. године, Краљева Вода добија назив Партизанске Воде. Седамдесетих година 20. века се убрзано развија, што није престала ни до данас. Годинама растући и ширећи се, Партизанске воде су се повезале са Палисадом, који је некада био одвојено место. На Палисаду се такође развијао туризам. Године 1991, назив Партизанске Воде се поново мења у Краљеве воде и Палисад је са осталим блиским топонимима назван Златибор, па често долази до мешања имена места и планине, посебно међу туристима.
Академска Унија Оксфорда (АУО) је међународно академско удружење које чини преко 350 ректора универзитета, научника, истраживача и иноватора из 34 земље света. Главни циљ Уније је да споји напоре научника, образовних радника, индустријалаца и произвођача и интегрише науку, образовање и посао у модерни свет, Ове 2018. године, Општина Чајетина добила је признање Академске уније Оксфорда “Иновативни менаџер године”, уз оцену да је локална самоуправа увела значајне новине и постигла успех у успостављању најбољих услова за економски развој туризма.
