Текст је инспирисан кафанским дружењима са профом Васовићем у Дому ЈНА.
Опанчар из Карана Василије Васовић (1897) оженио се Милком Бурлић (1900). Имали су петоро деце, три сина и две кћери. Прво најсарије њихово дете је Милица (1918) која се удала за бојаџију Живојина Јевтовића.
На фотографији из 1944. је породица Васовића. Изнад опанчара Васовића и супруге Милке стоје њихова деца: с лева Михајло, Милица, Јовиша, Милеса и Милош – Миш Вас.
Најстарији син био је Михало Васовић (1920), познати ужички пушкар и још познатији фудбалер, капитен ФК Слободе и ФК Први партизан“ (писао сам о њему детаљно). Он је имао два сина, Слоба и Кокана, који живи у Љубљани…
Милица Радојчић: „Слобо Васовић, о чијој породици пишеш, држао је комисион, мислим 1990. године, у згради Топличка улица, поред кафића који су држали Ћага и Мијага. Тада је доста путовао, робу је набављао из Сингапура. Сестра и ја смо ту радиле, изузетно фин, љубазан, културан и коректан човек, као и његов отац Михаило који би нас увек обилазио. Ретко да данас можеш срести такве људе. Иако смо кратко ту биле, увек су нам се јављали кад би се сретали, мада чика Михаила сам морала подсећати ко сам, сетио би се и увек би питао како је сестра. На жалост нису више са нама али су остали у лепом сећању.“
Следеће дете је Јовиша (1923) Бојаџија који је са супругом Лепом службеницом на железници, имао сина Драгана Гагу, који је студирао парва и био је јуниорски првак Београда у скоку у даљ, јуниорски првак Југославије у троскоку у Сплиту 1972. године и победник Купа Југославије у скоку удаљ у Осијеку.
Најмлађи син Василија и Милке родио се 1925 године, дали су му име Милош, легендари професор физике у ужичкој Гимназији. Он је имао сина који је умро млад, а звали су га по оцу Вас.
Следеће дете Василија и Милке је Милеса (1928), која се удала за генерала Јанеза Крамарића. Ово приповадање ми је потврдила и прва комшиница Васовића, Мирјана Стојић:
“Деда Василије, опанчар, имао је три сина: Михаила, радио у Првом Партизану, спортски радник, Милоша, професор Миш-Вас, и Јовишу бојаџију. Михаило је имао синове Слоба, скоро је умро, и Кокана који живи у Љубљани, а Миш Вас је имао сина кога су звали Вас, умро јако млад, док је Јовиша имао сина Драгана чувеног атлетичара, недавно је умро, и кћерку Миру, која је сада овде, а живела је у Каћу код Новог Сада. Јовишина супруга Лепа и кћерка Мира су сада у тој кући, добре и драге комшије. Знам да им је кућа некада била национализована, као и радња, али су успели да их откупе.”
Запамтио један догађај када је НАТО уништио зграду ужичке поште. Кућа Васовића је на раскрсници ни 10 метара од поште. Тада, када је бомбардована и срушена, један велики бетонски блок је пролетео кроз кров куће и скрцао наткасницу у спаваћој соби Јовише и Лепе, тридесетак сантиметара од Лепине главе. Тада је моја телевизија ТВ5 направила репортажу о том догађају.
Ипак, од свих Васовића најпознатији и најомиљенији у Ужицу био је Милош Васовић звани Миш Вас. Даље занимљиво приповедање ћу посветити њему уз напомену да је био и мој професор физике у Гимназији. Доста пута сам са њим седео у кафани, био је то заиста посебан човек, неспособан за мржњу, освету, злобу, али обдарен способношћу да саосећа са пониженим, увређеним, ожалошћеним…
Завршио је основну школу и Гиманазију у Ужицу. Године 1949. уписао је физику на Београдском униварзитету. Осећајан и превише добар за ерски дух, необичан, могао је да студира и хуманитарне науке. Како је сам говорио, његова генерација била је слична оној из Хемигвејевог романа „Сунце се поново рађа“ – изгубљеној и ратом озлеђеној и разочараној… За свој живот је тврдио да је велика енигма, да је стално одржавање равнотеже. Да је за избор професије била одључујућа она њутновска јабука, која погађа теме или путовање „ћиром“ до Београда, које је изражавао мером загревања душе: два пута се могло опити и истрезнити. Од Архимеда је научио да нема те полуге којом се може померити чврсто тле под ногама. Али је чврсто веровао да може душевном, пребацивањем у сан, потирањем везе са јавом разумевањем и љубављу, болом и веселошћу у исто време, безбрижношћу којом трепере звезде или расте трава. „Све је то“, коментарисао је, „увијено у неку чудну обланду“, и ову мисао допуњавао својим стиховима: „Васељена је једнака свима, час осека, час плима“. За политику је говорио да је „беднија од живота“ и као таква га уопште није интересовала.
О профи Мишу Васу има толико анегдота да неупућен може да помисли да му је живот био једна велика анегдота.
Отац му Василије је био строг, али правичан човек. Кад је Миш био на студијама у Београду, отишао је да види да ли новац троши на учење и испите. Како није био у “врхунској форми” за испите, Милош је оца одвео пред зграду Народне скупштине и рекао: “Ћале, то је факултет, видиш колико милиције, не могу да те уведем!” Опанчар Василије сину ништа није одговорио, кад се ћиром вратио кући послао је писмо: “Сине, у међувремену се факултет преместио на Савски мост, до саме ограде. Ако будеш учио као до сада немам више потребе да улазим у факултетску зграду у пратњи милиције, већ ти са факултета скочи у Саву и одмори се од учења!”
Миш Вас је завршио факултет и обрадовао породицу. Новац који су му слали није проћердао. Сви његови Васовићи су били, честити, радни, поштени, одговорни људи. Ипак он се разликовао, имао је свој „животни стил“. Ни данас нема рођеног Ужичана који није чуо за професора Мића Васа. Испитивао је живот, ништа што је људско му није било непознато. Цитирао је имењака Црњаског: „Младићи су у осамнестом веку испитивали живот, у деветнестој критиковали, у двадесетом презирали и тражили место њега нове дубље просторе“. Миш вас је био чедо свог века, у болном протесту против свега… Фаусовски је нагласио: „Склопио сам савез са чашицом“ да бих доживео оно непознато – „пијанство богова“.
Волео је кафану, бомеско дружење. Највше кафану „Брезу“ и Дом ЈНА. Волео је да седи са својим некадашњим ђацима. Једном приликом је морао на час, и изашао из Дома без кишобрана по највећем пљуску. Нама што смо се забринули је рекао: „Нема проблема, обућићу сако наопако па нека кисне непромочива постава“.
Како је волео да каже, грлио је се и загревао „божанским напитком“ , исто је и људе око себе загревао лепим хумором, без ерских бодљи и скривеног смисла. Нама, његовим ђацима, би се обраћао са „бато“ и „секо“, не зато што није желео да памти имена, већ зато да би му сви били једнаки и опуштени. „Спреми то и то за следећи час“ или оно „говори лекцију коју знаш“, „А што ти не долазиш на моје часове?“ изненадио би питањем ученика који се дуже није појављивао на његовим часовима, јер је мислио да Миш то „не примећује“, зато што никада није записивао ученике који нису дошли на час… Волео је да запита ученика колико сати дневно уче. На уобичајне одговоре „пет, шест или више сати“, забринуто би га погледао и посаветовао: „Лепо бато (или секо) али треба мало изаћи на Трг, проветрити главу. Није мозак батерија да се стално пуни, мора мало и да се празни“
Са женама на улици је имао посебан однос, делио им је најлепше комплименте као: „Ни Софија (Лорен) није достојна да ти чисти ципеле!“. На његовој сахрани једна госпођа је са сентименталном упитаношћу гласно зајецавши рекла: „Ко ће нама од сад говорити да смо најлепше на свету“.
