Žestoki Užičanin Mijaga (prvi deo)

977

Mijaga je važio za “instituciju” u Užicu, kome su se obraćali mnogi za pravdu i zaštitu kada zataje legalni načini. Ipak, tako je pored simpatija, stekao i mnogo neprijatelja. Njegovo ime se izgovaralo sa strahopoštovanjem i za njega su znali svi, čak i oni koji ga nikada nisu videli. Kada je ubijen, neki su počeli da podsmešljivo pričaju o njemu, a dok je bio živ, svi su ćutali i stajali mirno, jer je bio strah i trepet u užičkom kraju.

Trudio sam se da sastavim zaista istinutu priču o Mijagi. Poznavali smo se od njegovog detinjstva, kasnije smo se jedan drugom javljali kad bi se susreli na ulicama i kafanama u gradu. Sedeli smo i nekoliko puta zajedno u kafićima. Najduže sam bio u društvu sa Mijagom pred koncert Đorša Vasića, kada je slavio “20. godina umetničkog rada” koncertom u Narodnom pozorištu. Tada mu je glavni medijski sponzor bila TV5, a Mijaga mu je bio glavni novčani spozor. Par sati smo pred kocert sedeli u kafiću “Opera”, koji je držao Saša Lojanica, u današnjoj ulici Mage Magazinović. Tada sam Mijagu uz “Džonija šetača” bolje upoznao. Bio je veoma energičan mlad čovek, ljudi iz užičkog kriminalnog miljea su mu se obraćali sa velikim poštovanjem . U tom vremenu devedesetih, važio je za veoma uspešnog poslovnog čoveka, mada su svi znali da pripada miljeu za koji se koristio naziv – mafija.

Priču o Milivoju Despotoviću Mijagi započeću sa zapisanim sećanjem čuvenog užičkog inspektora Nikole Nikolića Megrea, u kome evocira uspomena vezane za ovog zanimljivog Užičanina:

– Mijaga Despotović je došao 1974. godine iz doma. Tada mu je umro otac, a samohrana majka Leposava ostala je sa šestoro dece, pa je morao da se otisne „trbuhom za kruhom“, tako da je samo sa osamnaest godina praktično bio prinuđen da ode u svet, jer, jednostavno nije imao kuda.

Sećam se našeg prvog susreta, kad je on još bio dete. Vuko Mulina ga je priveo nakon krađe nekog sata i, kad su ušli u moju kancelariju, nije se znalo ko je srećniji – da li Vuko koji je uhvatio svoje prve lopovčiće, ili Mijaga, zato što dolazi na saslušanje kod čuvenog Megrea. To je bio njegov prvi susret sa policijom, a mogu da kažem da je bio na sebi svojstven način šarmantan. Dešavalo se da se naljutim na njega zbog neke brljotine, tada dok je još bio dete, pa bih odlučio da ga prevaspitam „Mankarenkovim šamarima“. Ali uvek bi kad bi ga uvodili napravio neki štos, nasmejao me i momentalno bih se razljutio. Jer, vuci ne jedu po preporuci, nego kad su gladni…

Bio je Robin Hud u pravom smislu reči, uzimao je od bogatih i davao sirotinji. Kako bogatih nije bilo u Užicu, otišao je na zapad. Sećam se jednog sukoba koji smo imali, i tada mi je rekao: „Juri ti ove direktore koji iznose pare iz zemlje, a ne mene koji ih donosim.“ Bilo je mnogo logike u tim njegovim rečima.

Ja bih tada „zažmurio“ na tu njihovu delatnost preko granice, ali sam izričito tražio da poštuju zakone ove zemlje, kao i svi drugi građani, što su uglavnom i činili, uz pojedine izuzetke. Jedino kad bi doneli neke veće pare „preko grane“, dešavalo se da se ponapijaju i naprave tuču. E, tad sam prema njima bio nemilosrdan. Sećam se jedne „frke“ na „Turistu“, kad je Mijaga nestao iz grada, iako je na vreme bio blokiran. Jedan pouzdanik me je obavestio da je napustio Užice tako što je uzeo takci i skriven u gepeku otišao u Čačak. Poslali smo tamo ekipu da ga uhapsi. Bio je u Hotelu „Morava“ i kad je video čačanske policajce kako idu prema njemu, pošto mu je prijatelj Laki javio, čučnuo je pod sto. Čačani su ga primetili i upali unutra sa automatima na gotovs, pa je tako spektakularno uhapšen. Doveli su ga kod mene u kancelariju koja je bila prepuna policajaca. Svi su tada očekivali kakve ću „kaznene mere“ preduzeti protiv njega. Međutim, potpuno neočekivano, ja sam mu ustupio svoju stolicu, naredio da ga odvežu i skuvaju mu kafu. Pitao sam ga da li mu je moja fotelja udobna. Počeo je da se šali, a onda sam mu rekao: „Slušaj na toj stolici ne možemo. „Jedna raja, a dva gospodara – nit je bilo niti može biti!“ A sad, ideš u zatvor da se malo odmoriš, pa ćemo nas dojica sutra da popričamo.“

Uvek je održavao datu reč, posebno ako se zakune: „Slobode mi“. Sećam se događaja kad mi je informator javio da je Mijaga u kafani „Dva cveta“, a imao je da izdrži neku prekršajnu kaznu. Poslao sam interventnu ekipu da ga uhapsi, a šef me je kasnije nazvao telefonom i rekao da Mijaga želi da razgovara sa mnom. U tom razgovoru me je zamolio da mu dam tri dana kako bi proslavio sinovljev rođendan. Rekao sam mu da će dobiti sedam dana, ali da ja znam da on neće doći posle toga posle toga da izdrži kaznu. Zakleo se da će doći. Sticajem okolnosti, „iskočio mu je“ neki „poslić“ u Italiji, pa je posle rođendana otputovao tamo, pa je doživeo saobraćajnu nesreću i ležao u bolnici, tako da je kazna u međuvremenu zastarela. Stalno mi se kasnije pravdao zbog ovoga, kao da će svet propasti što je on prekršio svoju reč…

Mijaga za šankom u Hotelu „Zlatibor“, pozadi su Šljiva i Vidoje Poznanović
Mijaga za šankom u Hotelu „Zlatibor“, pozadi su Šljiva i Vidoje Poznanović

O Mijagi mogu da pričam samo do prvog januara 1992. godine, kada sam otišao u penziju. O kasnijim događajima znam samo kao običan građanin, pa ne bih mogao da komentarišem. O tome će jednog dana moći da govore neki drugi ljudi, koji su u svemu učestvovali. Sećam se da je poštovao sve naše dogovore. Ja sam insistirao da u gradu bude mir, a sećam se događaja kad su u kafeu „Kiš“ neki čačanski lopovi pravili probleme. Sve sam ih potrpao u „maricu“ i reko da je za njih granica na Ovčarskoj klisuri i da neću nijednog da vidim u Užicu. Mijagi sam tada odbrusio: „Da se mi dogovorimo, ako moram da trpim tebe i tvoje – ne moram Čačane!“ Više nikada nisu dolazili u Užice. To je bila njegova suštinska karakterna osobina.

Sećam se i situacije kada smo nas dvojica sedeli u bašti Gradske kafane i naišao Svetislav Basara, pisac. Videvši nas zajedno, rekao je: „Da ovaj grad nema Megrea i Mijagu, trebalo bi ih izmisliti.“

Ja od njega nikad nisam tražio da cinkari. Ali mi je u nekoliko slučajeva, po dogovoru, „isporučio“ nekoga da ne bi bilo većeg belaja. Recimo, nakon ubistva Aca Bosiljčića, praktično smo zajedničkim snagama tražili ubicu koji se tada bio sakrio. Dobio sam informaciju da je on i dalje zasigurno u gradu, jer nije mogao da pronađe pouzdanog čoveka koji ga bi „preveo“ van, a korisna informacija je bila i to da je on hrabar samo kad se napije ili „naduva“, pa je tako i ubio čoveka, inače je neviđena kukavica. Pošto su ga tražili policija i mafija, ubica je ubrzo pronađen.

Održavali smo korektne odnose, osim jednom kad je nešto zabrljao, ali se posle 20 dana izvinuo zbog te greške. Isto tako, kad sam otišao u penziju, nekoliko kriminalaca je htelo da mi se sveti. On im je zapretio: „Ko dirne Megrea, dirno je u mene!“

Ovo sve govorim da bi ljudi znali s koliko takta smo se jedan prema drugom odnosili, jer je on i te kako znao specifičnosti mog poziva, a i ja sam na određen način razumeo njegovu poziciju i njegov „posao“.

Njemu su se dešavale ekstremne stvari, tako ga je nosio đivot i sudbina. Jednom prilikom ga je italijanski karabinjer hapsio, primenivši tom prilikom neprimernu silu. Mijaga mu je u odbrani odgrizao uvo, a još zanimljiviji je detalj da zbog toga nije odgovarao, jer mu je uvaženo pravo na samoodbranu od policajca koji na dužnosti primenjuje neadekvatne postupke i mere.

Tako se sećao užički inspektor Megre Mijage početkom 21 veka…