Ту, више Великог парка, на изласку из ужичке котлине у стеновитом гребену “Грот”, који се спушта све до реке, као део Малога Забучја, налази се помало стравична “Ђавоља стена”. Ту младе Ужичане “хвата” ђаво. Моја генерација је ишла на то заклонито место да пушимо прве цигарете, да попијемо прво алкохолно пиће, да се љубимо са првим девојкама. Углавном, то је било место где се нешто тајно ради или смишља. Тако је Ђавоља стена била место окупљања ужичких Скојеваца и предратних чланова комунистичке партије.
То место које доминира Ужицем, испод стена које штрче из шумовитог Забучја, представља заклониту терасу ограђену разним растињем, са које се може посматрати велики до Ужица и Крчагова, као са неке осматрачнице. До изградње војне фабрике у тунелима у брду, на Ђавољу стену се могло попети стазом од источника у Великом парку. На самом почетку осамдесетих година 20. века, Војска је затегла жичану ограду и више није био дозвољен приступ. Колико се сећам, са јужне стране стена је надкривала један њен глатки део, где су се млади Ужичани потписивали. Кад сам се ја потисао, видео сам да ту има потписа са краја 19. века.
Од Стене према истоку водила је једна стрма, уска стаза, којом се излазило на врх Малога Забучја, на Орловац. Сећам се када сам ја био у авантури одласка на Орловац, нисам видео ниједног орла, али сам на једном дрвету видео гнездо пара соколова.
