Кад се пређе преко дрвеног моста на десну обалу Ђетиње, долазило се на Међај, велико састајалиште града и села. Од зеленилом окруженог јаза, уз њега реда кућа познатих ужичких породица, била је гола утабана земљом лединина, све до реке на којој је био Сточни пијац.
Сећам се тог продорног скичања прасића, блејања оваца и јагањаца, говеда која преживају, лењо машу реповима… Пазарним даном тај ужички пијац је био препун људи, јунади, крава, телади, волова и бикова, огромних вунених овнова уврнутих рогова, оваца и јагњади, да игла није имала где да падне.
Пре рата и током окупације било је ту рогатих и брадатих јарчина, коза чије је густо млеко било лек против туберкулозе, коза са несташним јарадима, причали су стари цењени Ужичани.
У моје време шездесетих и седамдесетих година итд. није их било, јер их је послератна власт забранила. Било је утовљених свиња, црних, белих, коврџавих мангулица. Ту је био како би данас рекли паркинг, али за коње са дрвеним каубојским на ћирилично п местима за везивање.
Била је то баш бучна пијаца препуна рогова, репова, кола, сламе, сена, ужади, поводаца, бичева, мува, новчаника, џепароша, превараната, брабоњака и балеге, где је у моје време ужички инспектор Мегре, праћен са два милицајца, пажљиво осматрао у свом том гужвањцу људи и стоке. Као подстанар и уљез, скрајнут уза саму реку, натоварен на кола или натрпан у џакове, на Сточној пијаци се, у облаку беле прашине или у грмену продавао на кило и креч.
Када би се сељаци, после пазарног дана са свим својим ариклима и пратећом опремом, разишли у своја златиборска, пожешка, лужничка и бајнобаштанска села, Међај је могао да послужи за неке друга узбудљива догађања. Ту би долазили и италијански луна паркови, циркуси, рингишпили, “Зид смрти”…
Возачи “зида смрти”, уствари су возачи мотора у бурету. Ужичани су са посебним интересовањем посматрали моторциклистичке вратоломије “Зида смрти”. За разлику од осталих артиста ове врсте, који су у већини случајева били странци, власници ових огромних буради по чијим су кружним странама, у потпуности хоризонаталном положају, највећом брзином, кружили неустрашиви моторциклисти, припадали су, углавном, српској нацији. Такође, поред власника, и сами “јахачи ове мале апокалипсе” били су из Србије”, било их је и из Ужица.
Стварно је чудно да су најчешћи ломиврат артисти били Срби и да су најчешће наступали сами. То дубоко буре личило је на високу кулу у коју силазе возачи, некад обучени као да путују у свемир, а некад само у мајицама и фармерицама. Посматрачи су били смештени на металним подашчаним терасама уз гоњу ивицу “бурета смрти”. Са мотора су били поскидани ауспуси, тако да како је кратка престава одмицала, бука била неподношљива, све се тресло и ширило страх.
Возач или њих пар би кренули полако у дну и све брже, све до испод ивице бурета и препаднуте публике. Запамтио сам да су слично успели ту на Међају и са аутомобилом. Возачи кад би стигли до ивице полако смањивали гас и враћали се на почетно место уз аплауз посматрача. Пре представе су испред бурета на некаквим ваљцима изводили на мотору бравуре мењајући места на мотору, где би на крају стали на седиште. Кад би се вратили на почетни положај спикерка би их преставила по имену и лудој храбрости.
