U istoriji se nije dogodilo ništa slično onome što se desilo srpskom Crvenom krstu 1915-1918. godine. On nije bio samo porobljen, već i izgnanik. I kao porobljen i kao izgnanik, srpski Crveni krst nije gubio prisustvo duha, radilo se za dobro srpske vojske i naroda po svim propisima Ženevske konvencije… Posle svršetka Prvog svetskog rata srpski crveni krst u Londonu poslao je svoje predstavnike u Srbiju sa misijom da joj budu u pomoći tokom obnove. Za svoju glavni rad su odredili zbrinjavanje ratne siročadi. Privremeno su u Kosjeriću osnovali Dom za ratnu siročad, koji je ubrzo preseljen u Užice, u zradu koja je naziva “Orfelinat”, jer su je za vreme rata osnovale austrougarske okupacione vlasti i o kome se tada brinula užička Opština, ali su njime rukovodile dve stroge Engleskinje, Žoli i Lasis Ker, koje su bile bolničarke u engleskoj vojsci.
Za kratko vreme od stare trošne, nekada prve užičke fabrike ćebadi, stvorile su udoban smeštaj sa velikim brojem dece. Dom je bio tipa inetrnata i imao je osnovnu školu. Posle neuglasica zbog surovog načina rada, kažnjavajući decu za nedisciplinu na kolonijalni način, morali su satima da gledaju u sunce, da kleče na pesku, ostajali bez hrane, bili bičevani i sl, moralo je doći do promene, i u jesen 1923. sestre Ker su napustile “Orfelinat” i vratile se u Englesku, a dom je potpuno prešao u ruke Srpskog društva.
Zgrada nekadašnje fabrike ćebadi Stojana Popovića (inače prve užičke fabrike), u kojoj je 1921. smešten “Orfelinat”, bila je pored Đetinje u blizini Kaspčića mosta. Zgrada je propadala, a Opština nije htela da je ustupi Crvenom krstu na duže vreme. U jesen 1925. godine postalo je opasno po decu da borave u trošnoj staroj zgradi, popravka je bila preskupa, pa je odlučeno da se pitomci prevedu u Beograd u Dom društva za vaspitanje i zaštitu dece, gde se za svakog od njih plaćalo 300 dinara mesečno, bez rublja, odela i obuće.
Godine 1927. Glavni odbor Crvenog krsta Kraljevine SHS donosi odluku da se u Užicu podigne Dom siročadi. Užički odbor Crvenog krsta projekat poverava tada poznatom inžinjeru Dobrivoju Mojoviću i radovi odmah počinju. Glavni odbor društva izdvaja sumu od milion dinara, a užički odbor i od Samouprave užičke oblasti dobija 100.000 dinara. Novembra 1929. završena je velika zgrada skladnog oblika, koja je svojom veličinom i konforom trebala da sibolizuje i udobnost i sigurnost koji je užički Odbor želeo da obezbedi svoj sirotoj deci. Sekretar užičkog Oblasnog odbora, Lazar Bjelić je napisao: “Sad je Dom definitivno gotov. Ostvareno je jedno veliko delo na kome se radilo više od dve godine. I, doista, tim uspehom može se Užički Oblasni Crvenog Krsta s pravom ponositi.”
Na prvoj fotografiji gore je Uprava Crvenog krsta u Užicu s desna prof. Mihailo-Mikica Živković, prof. Velimir Trifunović, prota Stevan Bojović, major Dobrosav Jevremović, Lasis Ker, trgovac Andrija Mirković, Dr Milan Zanković,učitelj Milinko Nešković i ekonom Dimitrije Lazović.
