У предаху борби на положају Браздаста коса, група ратника из ужичког пука седела је за ручком и разговарала о протеклим догађајима, о јутрошњем бугарском нападу и једном писму које је стигло из Србије. Један Златиборац седео је по страни, нити је отварао француску конзерву са месом, нити је јео.
– Што ти, трубачу, не једеш – упита неко Милана Миросавића.
– Како да једем кад знам да моји укућани у Јасенову једу хлеб од млевене кочањке, годинама се јадници нису омрсили!
– Једи, трубачу, и буди срећан ако их нађеш живе кад се вратиш на Златибор.
– Ајде, земљаче, поједи то па да нам одсвираш један кукуњеш, док Бугари нису ударили – шалили су се ратници са својим трубачем.
После неколико дана Бугари извршише снажан јуриш на положаје 2. ужичког батаљона. Кроз хладну јесењу ноћ, са исуканим бајонетима и откаченим бомбама, налетали су у масама. Наши војници су били на време обавештени и спремно дочекаше напад. Настаде крвави окршај прса у прса. На обе стране ужасна ломљава. Прскају кундаци, звече шлемови, ломе се крвави бајонети, а јауци су све болнији и гласнији.
По страни је стајао Милан Миросавић и посматрао језиве призоре. Кад су се у тој кланици наши редови почели повијати и кад је осетио да његови другови почињу узмицати, одлучи се на необичан подухват. Помисли, ако покушај успе у потпуности ће променити развој догађаја, ако подвала буде откривена, неће погоршати ионако драматичан положај своје јединице. Истог тренутка из трубе Милана Миросавића, заклоњеног од бугарских погледа, крвавим бојиштем одјекнуше звуци бугарске одступнице. Силни непријатељски налет на моменат стаде, али када звуци постадоше још јачи, јер се и бугарски трубачи придружише Милану, помисливши да је то општа наредба свим трубачима, Бугари нагло одступише. Охрабрени Ужичани се прибраше, средише редове и кренуше у гоњење.
После завршене борбе ни једној страни није било јасно зашто су бугарске снаге одступиле, док се није сазнало да је српски трубач свирао бугарску одступницу. Тих дана је довитљиви златиборски сељак примио безброј честитки својих другова и старешина, његово име се најчешће помињало. Долазили су ратници из других јединица да виде човека који је трубом победио непријатељску чету. Захтевајући да му објасни откуд зна бугарску одступницу, Миросавић је свом команданту духовито одговорио.
– Господине мајоре, од Брегалнице до данашњег дана чуо сам је безброј пута, па да сам луд досад би је научио.
Вероватно је Милан Миросавић једини српски војник који је у Првом светском рату трубом стекао највеће ратно одликовање, Златни војнички орден Карађорђеве звезде са мачевима (ФАО 11.123).
Живот златиборског витеза Милана Миросавића је тужна прича, која игром судбине није мимоишла ни потомке, а досеже и до данашњих дана. Рођен је 1. новембра 1891. године у Јасенову, као девето дете сиромашних земљорадника Милосава и Новке. Младост је провео у сиромаштву, у пуној кући гладних уста, јер на малом песковитом и кршевитом поседу могли су успети само овас и раж. Био је тих, повучен и скроман човек, никоме се није замерио, ни са ким посвађао, његове највеће псовке биле су: „свеца ти твог“ или „закон ти твој“.
Војни рок је одслужио у 3. чети, 2. батаљона, IV пешадијског пука и са истом јединицом прошао кроз све ратове. У време добијања Карађорђеве звезде имао је чин каплара, а на име овог одликовања тек од 1931. године почео је примати месечну накнаду од 100 динара.
По доласку из рата Милан се оженио Сретином Ремовић. Понадао се да ће доћи нека боља и срећнија времена кад му се родио син Млађен и кћери Босиљка, Милојка, Добрина и Милисава. Наде се нису испуниле. Са поносом је 1957. године испратио сина у војску, али су му га после петнаестак дана из Ниша вратили у ковчегу, без неког ваљаног објашњења. Умрла му је и кћер Милојка. Када му се срушила оронула очева брвнара, подигао је малу колибу. Данас у тој чађавој изби живе његове три неудате кћери, три старице које на тој земљи осме класе треба себи да обезбеде егзистенцију. А како живе најбоље говори следећи податак. Жене су у колиби имале доведену струју и користиле је искључиво за три сијалице, али како ни тај рачун нису могле платити, довод електричне енергије им је укинут.
Ето, таква је судбина необичног носиоца највећег ратног одликовања које је српски Двор додељивао својим најхрабријим ратницима. Две године после трагедије свога сина, у Јасенову је 18. фебруара 1959. године умро Милан Миросавић.