Текст Зорана Јеремић за Инфо Ера, 15. јануара 2017.
Недавно је на страницама магазина Wine Style објављен интервју са академиком Љубомиром Симовићем, поводом награде за књижевност коју додељује винарија Подрум Радовановић из Крњева. После констатације да су јунаци његове поезије и његових драма такозвани обични људи и свакодневица, новинарка Татјана Њежић упитала је Симовића да ли у свакој ситуацији и у сваком човеку има нечег што заслужује пажњу песника. Ево шта јој је писац “Ужица са вранама” одговорио:
„Иако сам на самом почетку свог бављења поезијом користио тај епитет, ипак сматрам да ниједан човек није “обичан”. Сваки човек је јединствена и непоновљива појава, само треба открити оно што је у њему јединствено и непоновљиво. Ја сам, на пример, у своје време направио “Тајни план града Ужица”, у коме сам улицама дао имена такозваних обичних грађана, који су животу Ужица давали посебну арому и тон. Рецимо, “Улица Пипеље Шофера”, који није умео да говори другачије осим у римованим стиховима. Док је једном, због шверца или неког сличног преступа, седео у затвору жалио се:
Због мог сребра
пребише ми ребра
због мог злата
замал не добих
омчу око врата.
Седим сад уз тестију
и чекам амнестију
ал док дође амнестија
биће муда ко тестија.
Или “Улица Десимира Гујара”, који је хватао змије, и који је, на опште згражање, на прочељу своје куће на Царини поставио фигуру ђавола. Ту је и улица Општинских Добошара, Чикиризова, Фикарева, Шуљагина, Сокаче Стева Кинеза, улица Ужичких Бабица Јуле, Мице и Подлипне, улице Мифе Шерифа и Белог Пуковника, улица Зоре Чучкуше, улице занатлија, воденичара, глумаца, фудбалера, клошара, мокре браће…“
Из овог “Тајног плана града” израња једно живо, аутентично Ужице, које браним од заборава.