“Момак је могао прићи ближе двојци само у ретким приликама, о теферичима (Теферич – излет у природи; покрајински вашар на дан прославе), на пример. Такав се један одржавао на Усекованије (Усековање главе Светог Јована Крститеља је црквени празник) у Ади (Ада – омиљено излетиште Ужичана). Налазила се на десној обали Ђетиње, супротно од данашње теретне железничке станице у Крчагову. Послератна изградња однела је и Аду. О њему се дуго говорило унапред, а очекује се. Ускоковић даје негов опис:
“Народ се састаје у Ади. То је једна врста острва у Ђетињи, засађена врбама, дудовима и по којом липом. У средини острва се налази једна Механа, као што су све наше друмске механе, “по плану”, са широком настрешицом, на стубовима, калдрмом пред вратима и једним хладњаком.
Сељаци су држани ту пред кафаном, док су грађани играли одвојено, иза кафане у башти.
Било је много света. Свако се обукао што је могао боље. Чуругџиски (опанчарски) момци су метнули фермане (Ферман део народне ношње од чоје, кадифе, или неког другог материјала), дивно украшене гајтанима. Девојке су поразапињале своје разнобојне сунцобране, жене извртале главу да им се види тепелук (Тепелук – женки фес извезен златом или сребром и украшен ниском и златним или сребрним новцем) или нова превеза. Цигани су свирали као без душе. Фармацајт из нове апотеке, у плитким ципелама и рукама у џепу, шетао се скептички. Супленти из гимназије кришом су обилазили око женскиња. Полицајац је држао батину “на готовс”, да интервенише на први немир. Кмет је гладио браду. Али је победу носио калфа (Калфа – помоћник) који је био свуда на сваком месту (Из приповетке потрошене речи)”
