На самом излазу Ђетиње из ужичке котлине Турице, налази се трећа ужичка хидроцентрала. Причу о њој започећу фотографијом архитекте Живка Остојића. Према стилу, рекло би се да је фотографисао Илија Лазић. Жико је рекао: “Ово је фотографија са темеља бране у Турици. Први десно је мој деда Живко Остојић, члан управног одбора, трећи с десна ка лево са качкетом је инжењер Тодор Севић, дедин зет и власник фирме “Семат”, која је градила брану. Пети слева ка десно, седи, дедин кум, трговац Андрија Мирковић и други чланови управног одбора Ткачнице. Одлучено је и темељи су постављени. Потребан је био пад воде од 20 м који би се добио на тај начин да се подигне водена преграда на месту где река Ђетиња излази из Стапарске клисуре, код махале Рустовића, па из тако направљеног резервоара водила би се вода тунелом испод брда Забучја на другу страну близу Старог града и ту би се у новој хидроцентрали, добијеним падом, производила потребна електрична енергија.“
Управа Ткачке радионице, после вишегодишњег одлагања због бројних проблема, донела је коначну одлуку за расписивање понуде за градњу хидроцентрале у Турици. За надзорника органа одређен је инжењер Јездимир Нешовић. У току 1925. почели су радови на изградњи централе, и то истовремено на прокопавању тунела, градњи зграде централе и бране. Постављени су темељи за зграду и постоља за машине и прокопано 160 метара тунела. У то време је инсталиран и један трансформатор на “Липи”, измењене разводна табла у централи “под Градом”. Монтажа турбина, генератора и опреме је завршена до краја 1928, а централа је пуштена у рад 1. јануара 1929. године, званично 9. маја 1931. године.
Хидроцентрала у Турици вођена је у Ткачници као “Хироцентрала бр.3“. Састоји се од: бране, подигнуте на месту зв. “Сињевац”, дужине 41 м, а у темељу дебљине круне при врху 3,60 м, а у темељу 17 м, и висине 18 м. Сазидана је од набијеног бетона, споља од темеља од камена у цементном малтеру. Затим, довод за воду од бране до централе – тунела са постројењима за улаз воде у турбине дужине 590 метара са резервоаром. Затим, зграда централе подигнута у Турици са машинама. Зидана од бетона и армираног бетона.
Све се види на разгледници Илије Лазића из 1932. године. Током 1930. Ткачка радионица је дала најбоље резултате до тада, међутим, већ тад су постали видљиви знаци долазеће кризе. Ипак, криза у овом ужичком предузећу трајала је кратко. Током кризне године Ткачка рдионица посебну пажњу је посвећивала пласману електричне енергије и то оним најважнијим потрошачима који су у то време чинили индустрију Ужица. Од 1932. године, постепено се увећава потрошња електричне енергије и врло брзо показује да потрошња у четири елекране Ткачке радионице (три на Ђетињи, постојала је једна на парну турбину) довољна да прати нови привредни полет, развој индустрије и занаства пред Други светски рат, нарочито у периоду од 1936 до 1941. године.
