После пет година тумарања по археологији, заборављеним историјским књигама, разним прашњавим непознаницама и артифактима, пре почетка писања фикције надахнуте археологијом, закључио сам:
У пожешкој долини уз Ђетињу, десетак година пошто је цар Тиберије успоставио власт, од римског војног логора Мал настаде римска варош Малвикум. То ће за време Нерона постати муниципија, самоуправна варош и општина, у којој су главешине бирали мештани. То је био један заповедник муниципијалне гарде – полиције наоружаних грађана, која по потреби брани варош. Други изабрани се бавио политичком влашћу. Поред тога, Малвикум је био веома јако седиште војничког декуриона, пошто је у њему све време римске владавине било редовне војске. Поред једне кохорте, која је с времена на време долазила као појачање, стални гарнизон је сачињавала једна помоћна јединица, 1000 људи. У њу су регрутовани мештани. Овај гарнизон је имао задатак да брани од упада варвара дринском долином за Дарданију и да чува пут са истока у рударску област, која је царству давала огромне приходе. Ова рударска област се налазила у непосредној близини, на Дрини, а главна варош се звала Домавијом (данас Сребрница у Босни). Поред овога су чували и контролисали становништво Малвикума и околине, које није било у статусу римске колоније, већ је сачувало своја добра и раније привилегије…
Зато је јасно што је Малвикум постао муниципија, зашто је био војни центар, који се поред војске од мештана, стално попуњавао војском из далеких легија римских провинција. Био је и чиновнички центар у коме су водећи људи били ти који су рођени на овом простору. То што му је главно божанство био Јупитер Партински. Тако на пример за време Марка Аурелија, као први трибун помиње се Гај Јулије Руф; 197. године као центурион Јулије Матерно; као декуриони Тит Аурелије Марко и Елије Квинтилијан; као декуриони помињу се Тит Елије Марцијал и Аурелије Дазије… Сви су они из Малвикума и сви подижу споменике Јупитеру Партинском, за све – што су добили чинове, звања, са тим богаство и моћ. То потврђују многи споменици нађени у околини, па и у самом Ужицу. Значај овога римскога места је за све правце – ка Дрини, Западној Морави, Ибру, Колубари и даље према Сави, Дунаву и Приморју.
Град Малавикум је био главни град и области чија се територија простире од Дрине и даље до Домавије (Сребрнице), која је у околини имала богате руднике, па је као таква била, у своје време, у саставу државе српскога деспота: Стевана Лазаревића и Ђурђа Бранковића. У времену од 1411. па до 1463. године, Сребрница бејаше један пут у рукама Угараске, три пута Турске, и николико српских велможа са обе стране Дрине. 1462. године пада под турску власт, када је у четворостолетном ропству њена судбина била слична судбини Ужица. Због свога руднога богаства је тако често мењала господаре, тако да није чудо што је гарнизон римског Малавикума чувао пут који је са истока водио у ту рударску област, која је давала огромне приходе својим власницима. Изградњом путева убрзо је повезан са већим Виминацијумом, у коме је била лука на рукавцу Дунава, опет воденим путем повезана са Црним Морем, а царским друмовима је опет повезан са Римом.
Крај Дунава су се током векова смењивали бројни народи. Ту су се исписивеле важне странице историје и нестајали у дубини времена. Мало је простора на којима су се дешавали толики бурни догађаји, као што је подручје Дунава и реке Млаве, на атару данашњих села Стари Костолац и Дрмно. Три километра од места Костолац, десет километара од Пожаревца и двадесетак километара југоисточно од Београда, налазе се остаци Виминацијума, некадашњег римског града и војног логора. У близини су и насеља Трачана, Келта, Хуна, Авара и Словена, а историја бележи и постојање византинског града Веминакиона, средњовековног Браничева и многе друге насеобине које и данас крију плодне оранице овог дела Србије.
На том простору су у последње три деценије двадесетог века археолози открили више од тринаест хиљада некропола и око четрдест хиљада разних предмета. Многи од њих су раритети, од непроцењивог значаја за европску и светску баштину. Виминацијум је био град са 50 хиљада, становника настао на самом почетку првог века пре нове ере, петнестак година пре доста мањег Малвикума. Био је главни град римске покрајне Горње Мезије. Имао је веома важну војну и стратешку улогу. Истовремено је био значајан трговачки и занатски центар, па се око њега одвијао веома важан саобраћај. Виминацијум је лежао на раскрсници путева, који су повезивали северни део Балканског полуострва са осталим деловима римске империје и један смер је ишао ка југу, преко целе Горње Мезије и даље ка Македонији и Грчкој. Други је долазио из Паноније и настављао дуж Дунава све до Црнога мора. Виминацијум је са провинцијом Дакијом био повезан преко суседног логора Ледератеа са Римом, док је западни пут водио преко Маргума, Сингидунума, до Сирмијума. Колико је Виминацијум био значајан град говори и податак да су га посећивали римски императори Трајан, Хадријан, Гордијан ИИИ, Филип Арабљанин, Требоније Гал, Хостилијан, Диоклецијан, Константин Велики, Констанције И, Јулијан и многи други. Римски Виминацијум је цветао и ширио се све до доласка Хуна, средином петог века. Век и по касније долазе и Авари, али ни њихова најезда није значила крај историје за Виминацијум. Византија прелази у офанзиву и око 600. година наше ере византијски цар Јустинијан окупља ромелиску војску и побеђује номаде, и подиже потпуно нови град. Међутим, он није био обновљен на месту где су га подигли Римљани, што се може закључити на основу података античког историчара Теофила Симокате и најновијих археолошких истраживања, већ се налазило на данашњим локалитетима Тодића црква и Светиња. У римско доба, град се на северу ослањао на рукавац Дунава, док су бедеми са западне стране додиривали реку Млаву.
Византинци су Виминацијум назвали Виминакион, а њихови историчари су га помињали као острво. Уствари данашње старо корито реке Млаве представља рукавац Дунава из римског и рановизантинског периода. Најновија истраживања су открила конструкцију у старом кориту Млаве, баш на месту где је откривено постојање рукавца Дунава. Можемо бити сигурни да ће археолошка истраживања показати на том месту и потврдити да је ту некад била лука. Осим тога се зна да је мост повезивао леву и десну обалу Млаве, а томе иде у прилог данашњи топином места – Камени брод. Источно од моста, на десној обали, видљиви су трагови старога римског пута који је водио у насеље. На основу тога може се претпоставити да је простор испод северног бедема града и војног логора, познат као «Обрешева бара», у римско доба био пристаниште бродова.
Виминацијум је био велики град већи од Помпеје. Имао је тргове, храмове, позоришта, терме, који ће се током времена појавити испод плодних ораница где се налазе. Од свих великих римских европских логора на којима су настали велики градови, као што су Лондон, Будимпешта, Београд, једино на подручју које је заузимао главни град Горње Мезије, Виминацијум, нема насељеног места. То даје могућност археолозима да у годинама које долазе покажу свету једну од римских престоница, његову културу и начин живота становништва унутар империје. Као у случају Помпеје и Херкуланума.
Данашњи ужички Стари град у ово време је био кастелум, кула, може се рећи утврђење, са које је мотрила стална стража на пут, који је од Малвикума водио за Босну, преко Стапара, Биоске, Кремана и Шаргана. Одатле су Римљани контролисали немирне Келте, оне непокорне, који су се повукла из Капедуна, препуштајући га новодошлим грађанима Римскога царства и живели по стапарским беспућима и на Пониквама. Ако поштујемо мишљење старих историчара, од трвдих и значајних грађевина овде су, сем кастелума, постајала и два камена моста, веома битна за саобраћај тога времена.
Римљани су уз путеве подигли нова утврђења и поправили већину старих градина. На пример, чајетинску Градину су наследили од предходних народа и прилагодили је својим потребама. Око старе цитаделе, чак и током осамдесетих година двадесетог века, облика размера 7 x 7 метара, распознавали су се темељи бедема, вешто прилагођени терену. Грађени су од тесаног камена везаног малтером величине 35 x 130 x 20 x 97 метара. Са оваквих сличних градина и утврђења, Римљани су штитили путеве који и данас, као у случају чајтинске Градине, мештанима служе за колски саобраћај.
Да би могли да експлатишу природна добра, као и за војне потребе, Римљани су у ужичком крају подигли читаву мрежу нових путева, поправили старе. Путеви су већином у долинама, али је било стрмих који су водили према Малвикуму. Један пут је ишао северозападним деловима Златибора, преко Врутака, Биоске, Креманана и Мокре Горе, где је прелазио у Босну. Други је водио од Малвикума према преко Мачката и чајетинске Градине, а одатле пробивши се преко златиборских брда избијао на реку Увац. Од овога пута вероватно се одвајао један крак према Босни, чији се остаци распознају у Јабланици. Римљани су и на Златибору оставили велики број надгробних споменика, који су углавном из другог и трећег века… Рељефи на њима су са мотивима природе, а често се на њима налазио Атис, источњачко божанство у лику лепог момка.
Одржавање путева у ужичком крају су поверени намесницима провинција, који су као радну снагу користили заробљенике и локално становништво под назором легионара. Простор око Пожеге је у римско доба било значајно место, по свему судећи нешто ниже од данашњег града, на десној обали Скрапежа, на узвишењу ту где су Висибаба и Расна. На том месту, где је тада била Пожега, нема неких грађевина из римског доба, осим некадашњег моста на Скрапежу, за кога је Каниц тврдио да је српска средњоговековна грађевина, а Милићевић да је Римска. Судећи по Каницу и његовом делу “Сербијен”, за време Римљана је била важно место, а то потврђују и чланци истраживача у првој половини двадесетог века, објављени у “Гласнику српског ученог друштва” и “Споменику академије наука”. Исто потврђују многи надгробни споменици у Расној, Висибаби и Горобиљу. У Висибаби, има трагова и од римских грађевина, споменици око Беле Цркве, Каленића, Јежевице, све то доказује тврдњу о значају простора око Пожеге у то доба.
Пожега је у време средњовековне српске државе била резиденција обласног старешине, судећи бар по једној народној песми “Бан Милутин и дука Херцеговац”. У том времену око Пожеге, по падинама Медведнија и Маљена, око Каблара, на доста места овога краја копала се руда, изливала и носила у Каран, одакле се даље транспортовала.
Пожега је добила име после 1805. године када је била до темеља спаљена -“пожежена”. Од тада носи назив Пожега. Након тога насеље се сели на обалу Скрапежа, где се и данас налази. Тако, у делу вароши, на месту данашње пожешке болнице, припадала је римском насељу Малвикум.
Из насеља водили су на разне стране путеви. Један пут је ишао од Пожеге према Малвикуму долином Ђетиње. Један је преко града Солотника излазио на подрински пут, а другим је тадашње насеље било повезано са Херцеговином и Приморјем. То је пут који је ишао преко Мачката, у коме је такође постојало римско насеље, што се потврђује римским гробљем. У самом Ужицу су нађени предмети из римског доба: на ”Липи” саркофаг, код Уремовачког потока је ископано двехиљаде сребрних новчића, када су копани темељи за шумарску школу 1947. године (некадашња Техничка школа) нађена је урна са поклопцем у њој је било мало новца, једна сребрна фибула и златна плочица са биљним орнаментима. Нађена су и три надгробна споменика и три жртвене аре. Једна је откривена 1900. у кругу старе ужичке касарне, ту је данас зграда позоришта на Градском тргу и пренета у ужичку Гимназију, а одатле 1948. године у Музеј. Сада се налази у лапидарију Музеја, некадашњем делу трезора у брду зв. “Дрвљаник”. Она нас упознаје са именима већ поменутог Гај Јулија Руфа, трибуна кохорте, који је ту ару подигао Јупитеру Партинском. На једном нађеном споменику су записана имена двојице Илира становника овога краја: Даосиуса и Јака. Жртвеник нађен у центру Ужица, на Пашиновцу на имању Раца Ђерасимовића, пренет је у 1961. године у ужичку Гимназију, а одатле узидан на улазу у парк изнад музеја, где постоје још два споменика, на коме се помиње име античког града Капедуна (муниципиум Цапедунум) и потврђује његово постојање на територији Ужица. Ту је и Ужичанима познати римски споменик, који се налазио испред некадашњег ресторана “Плажа”, такође пронађен у Ужицу. Археолози нису одредили место где је нађен, али се највероватније ради о споменику пронађеном у делу Ужица који се зове “Липа”. Ту је и споменик у облику квадра нађен у близини бивше Кремића кафане, који се до отварања лапидарија у Музеју налазио са леве стране степеница, које воде ка ужичкој четвртој основној школи. Преко пута њега био је још један споменик нађен на истом месту.
Више Ужица уз ток реке Ђетиње, налази се село Врутци. Некада, пре изградње бране и Врутачког језера, које је снадбевало Ужичане некада квалитетном водом за пиће, ту поред природног извора млаке воде, постојао је манастир, Рујански манастир. Изузетно повољни природни услови су били пресудни за подизање манастира на овом месту, од које је манстир могао имати вишеструке користи, попут могућност коришћења исте воде за окретање воденичног точка. Године 1537. монах Теодосије штампао је у манастиру Рујно Четворојеванђеље. Начин штампања ове књиге преставља куриозитет штампарске вештине. Монах Теодосије је штампао уз помоћ покретних дрвених слова или је слова урезивао у дрвене плоче и тако без дуговременског преписивања умножио једну од назначајнијих књига српске историје. То је прва књига штампана на тлу Србије (1537-2007).
Та млака и студена врела на Ђетињи, у селима Врутци, Стапари и Биоска, била су позната по својој лековитости и коришћени као бање током протеклих векова, па и у доба када су она била у саставу римске покраине Далмације. Многи путописци, почев од турског хроничара Хаџи Калфе и Евлије Челебије, у седамнестом веку, до бројних истраживача током деветнестог века, С. Обрадовића. М. Ђ. Милићевића, Д. Лапчевића, М. Живковића и других, пролазећи ужичким крајем видели су и забележили трагове Рујанског манастира у селу Врутцима. У својим путописним белешкама се сви слажу у погледу места и опису затечених трагова манастирског комплекса. Да је био код врела Млако (“код самог врела” – Милићевић, “над млаким врелом’- Живковић и сл.) на терасастом избрешку “развалине”, “гомила разбацаног камења”, заправо остаци цркве и других грађевина Рујанског манастира. Готово сви помињу да се около или на источном крају налзи “доста гробних камена”, тј. “надгробних плоча” из римског и средњовековног времена.
И заиста, предањем, с генерације на генерацију сачувано је уверење да се управо ту налазе остаци некадашњег манастира, у близини Млаког врела, у подножју Брјега, који се од Солила и Ђокића кућа прилично стрмо спушта ка Ђетињи. Данашњи “ђедови”, који памте казивања својих старих, говоре нам да се ту није копало, ни сејало, ни стока напасала. Помињу да је с почетка века прота Захарић из Кремана, коме су Врутци били парохија, на том месту крштавао децу и причешћавао вернике о празницима.
У налазишта у селу Врутци, поред трагова римских споменика, спадају и стубови пренети у Ужице за медресу, односно у данас школу краља Петра Првог, претходно уграђени у Рујански манастир, за које се до 1987. није знало да су били део једног монументалног римског здања. Трагови Рима су веома чести у атару села Врутци, Биоска и Стапари. Један део стуба од исте врсте камена, археолози су пронашли у њиви која се налазила на локалитету Гробљанског брда, где се опет налази велика средњовековна некропола у селу Биоска, који се данас налази у поменутом Лапидариу ужичког Народног музеја. Не може се од тога вршити потрага за поменутим римским здањем, али се исто тако не може оспорити појединачна употреба античких архитектонских елемената у средњовековним грађевинама. Суседна села Биоска и Стапари, поред присутног римског наслеђа чувају и више средњовековних некропола и градина, што сведочи о контуинираној насељености ових крајева, од висоравни Поникава преко брда и падина све до кањона Ђетиње. У читавом току Ђетиње само је овако питома и врло плодна жупа са топлим изворима и погодностима које је пружала за живот, могла да привуче људе како током времена римске империје, тако и времена средњег века, да би била избрана за подизање манастира једног од центара српске писмености.
Данас, место са остацима Рујанског манастира, Млаком водом и читавом пространом, плодном долином реке Ђетиње у селу Врутци, налази се под водом акумулационог језера. Само још врхови Брјега, правцем пружања кроз мирну воду заустављене бистре, извируће Ђетиње, стреме на месту у коме негде на дну, испод дубоке воде, у тишини векова и тајни, почивају трагови још једног знамења наше културне прошлости и националног индетитета.
На много места око Ужица нађено је мноштво остатака из римског доба, највише око Карана: путеви, остатци насеља, делови стубова, споменици, надвратници, рељефи, остаци некропола, чак и један камени лав нађен код Цркве у Карану, који и сада ”дрема” поред, осталог у лапидрију ужичког музеју са кога чистачица понекад помету прашину а, понеки пут га се сети неки од кустоса да га “помази” очима у пролазу.
“На месту на коме се данас налази наше село, постојало је велико римско гробље, чијих остатака има и данас” – пише у летопису Цркве каранске. И већ поменуто предање, које каже да у селу Врањанима постоји брег Ђувик, и да се у народу често као нека узречица, чује: “Од ћувика, па до Годовика”. По мишљењу аутора летописа између Ћувика и Годовика постојала је “велика римска варош“. Ту је записано да је “неколико камених споменика из римских периода, нађено у близини каранске Цркве и пренете у Музеј у Ужице. Међу њима и фигура поменутог лава, изклесаног од кречног камена. Многи су оставили записе о античким траговима код Цркве у Карану – Феликс Каниц 1860. године, Франц Студицки 1885, Алфред Домашевски, Антон Премерштајн, Никола Вулић, а 1986. године Петар Петровић објављује брошуру “Римски споменици из Карана” где оставља вредне податке.
1974. у Каранској цркви је вршена консолидација објекта и рестаурација живописа, камени споменици из античког периода налажени су испод старог каменог пода у цркви, неки су били прислоњени са спољне стране ивице црквене зграде, а неки у земљи у порти око цркве. Десет година касније настављени су археолошки радови, па су сви до тада пронађени римски споменици конзервирани, извршена је ревизија натписа и смештени су у посебну збирку названу “Лапидаријум” у црквеној порти, са источне стране испод настрешице, где се могу видети.
Године 1984. око цркве су ископане четири сонде. Нађени су средњовековни гробови у густим редовима на доминатном брегу. Ово гробље је било слично гробљима раније нађеним у Висибабаи, Прилипцу и Горобиљу. Све је доказано, да се на овом простору циливизован живот одвијао дуг временски период, да су постојали културни објекти у античком и римском периоду и у средњем веку. До тада су истраживачи били у недоумици да ли је овде постојало римско насеље, римска некропола, или су римски споменици донети са разних места из околине, или је на том месту постојао неки храм, на чијим је темељима изграђена хришћанска црква. Да је ту пре Беле цркве била нека грађевина, потврђено је када су вршена ископавања седамдесетих, када је испод олтарског зида примећен стари зид, који је могао припадати некој прастарој грађевини. Можда некој старој хришћанској богомољи, а можда и паганском објекту. У једној од откопаних средњовековних гробова нађен је динар краља Милутина, који, је као што се зна, владао у другој половини 13. века. Тако је закључено да је средњовековно гробље постојало и пре грађења цркве, и да је Црква грађена у гробљу. Пошто овде нису нађени антички трагови, истраживачи су закључили да на месту где је данас Црква нису постојала ни римско насеље нити римска богомоља, нити гробље, већ су римски споменици скупљени по околини и донети на средњовековно култно место.
О постојању гробља на овом месту нађено је доста доказа. У лето 1995. године екипа стручњака са радницима је скинула стари под у припрати, да би се поставио нови трајнији под. Цела површина припрате је ископана до дубине око једнога метра. И испод пода је откривено пет гробова. У једном је нађен костур жене са двоје деце. Жена је преко груди пробијена неким тупим предметом. Очигледно је дошло до неке велике несреће у којој је она страдала са двоје деце. И тада су нашли на римске камене споменике и они су стављени у Лапидаријум, поред Беле цркве каранске.
Највећи број римских споменика постоји у Кремнима, а распоређени су на четири места. Већа некропола, са делимично развученим и уништеним споменицима, налази се на месту Црквине, недалеко од Мисаиловића куће. Поред споменика на некрополи су нађене базе стубова и други архитектонски остаци, који потичу од зграда античког светилишта. Друга група споменика са Атисом и још неким остацима архитектуре, налази се непосредно уз некадашњег Мољковића хана. У источном делу данашњег гробља и код шанчева из првога српскога устанка налазе се остаци античке и средњовековне некрополе, са неколико појединачних размештених споменика.
У Кривој Реци, на такозваном Латинском гробљу, Каниц је открио велику римску некрополу са споменицима, каменим лавовима и жртвеним арама. Од некрополе, која данас не постоји, остало је неколико споменика од којих се један налази пред библиотеком у Чајетини. У Гостиљу је пронађен споменик у облику коцке са кога је избрисан натпис, док се лик Атиса лепо распознаје. На Латинском гробљу у Мачкату, кога помиње много историчара, сачувана су од мноштва само два споменика. О томе доста говори и превод Каницове књиге “Краљевина Србија и земља и становништво”, коју је превео Глигорије Ераковић у издању Српске Книжевне задруге 1985, и “Краљевина Србија и српски народ”, коју је превео професор Милош Јањушевић, и која се годинама чува у ужичкој библиотеци. Каниц пише:
“Већ у време моје прве посете (1860.) изненадило ме у Ужицу обиље античког сребрног новца, који је помешан са аустриским руским и турским, носило женско становништво као украс за врат или главу; али у оно време моћна и неповерљива турска власт осујећивала је одговарајућа испитивања у реону града који су они окупирали. Моја истраживања предузета 1888. године отклонила су сваку сумљу да су Римљани имали ту насеља. Њихово утврђење стајало је на узвишењу између Сињевачког и Волујачког потока, на истом месту које је заузимало турско утврђење играђено коришћењем античке квадратне основе. Зидине цивилне вароши ишчезле су у темељима многих мостова, џамија итд., али при дубљем копању, појављују се свуда још данас комади оруђа, надгробно камење, новац, гривне, разно камење итд. из античке државе… У предграђу “Липа” сам видео један саркофаг дужине 1,5 метар, а ширине 0,90 искоришћен као корито чесме, а близу реалке надгробни камен, нађен у граду, висине један метар, а ширине пола метра, украшен главом бика и сплетом плодова, на коме пише “Јупитеру, најбољем и највећем између богова”. Приликом градње Бакићеве куће, нађен је у вароши један натпис, Титус Аурелијанус Провинциалис, у част дуумвирата… (околина Каменог Корита). Таквих споменика је у граду више, али се користе за зидање кућа. Код касарне, на Уремовачком потоку, нађено је 200 новчића сребрног царског новца, један масиван прстен са лепо резаним каменом и многи други предмети од племенитих метала са истог локалитета. Резултат мојих археолошких истраживања, извршених у ужичком округу, дају ми право да сасвим поуздано изјавим да је Ужице у доба Римљана било важна раскрсница путева, и да су путеви према Ваљеву, Чачку, Мокрој Гори и Дрини још онда ишли истим трасама као данашњи” (1888.).
Римљани су према потреби уз путеве радили утврђења, забележено је да су на границама царства били на сваких једанест километара. Римски цареви, нарочито они који су били у исто време и прослављене војсковође, знали су да проблеми настају ако нема посла, ако влада уобичајан мир, доколица и досада. Најефтини и најбољи начин да се војска упосли и притом оствари значајну корист, било је пребацивање тона и тона камена за изградњу корисних путева, тврђава и објеката уз њих. Објекти који су Римљани градили пре 1000 година су послужили вековима касније да локално становништво од тог камена, по наређењу, гради цркве, манастире, понегде и читава насеља. Римски војници су са собом донели вештине, технологију, описменили су становништво. Да ли су били брутални окупатори, јер локално становништво нису уписивали у историју или су били ти који су донели цивилизацију? За подручје ужичкога краја може се сигурно рећи да су донели цивилизацију. Требало је да прође много векова да становници достигну културу живота из времена када су владали Римљани. Када је започела пропаст римскога царства, када су повучени војници, остала су сведочења свуда о тој необичној империји, чија се заоставшина, култура, организација, правни систем и војна организација и дан данас проучавају у школама у широм света.
Свој медитерански свет сматрали су културним, и што су се више удаљавали од њега, нарочито према северу, више су долазили у контаткт са примитивним варварима. Овдашње зиме су биле шок за медитеранце, било им је хладно и влажно. У страној земљи људи око њих говорили су чудним језицима и јели необичну храну. Замислимо ужас римских војника прекомандованих у ово подручје, где зими температура достиже минус од преко 20 сетепени целзијуса. Али су се брзо сналазили, да олакшају свој живот луксузом као што је грејање, системом цеви којима су загревали топлим ваздухом подове и зидове, тако да им је и у најхладнијим деловима царства било угодно и топло. Римљани су умели да уживају где год су открили природне бање, они су их уређивали за своје потребе, па није никакво чудо што је њихова заоставштина откривена у бањама у ужичком крају, као на пример у Стапарима. Акведукт би доводио воду до места где би решили да граде објекте бање. У њима је постојала сложена мрежа парних купатила и базена. Остатке једне такве бање могу се и данас видети у околини Рибарске бање. Британци су, уз помоћ археолога, успели су да изграде реплику једне такве римске бање.
На зидовима су били мурали са темама из митологије, која се одвијала на Јадрану и морима и острвима око Италије. У просторијама са много топле воде војници су уживали у саунама, купатилима, са предивним амбијентом. У бањама су се људи купали, али су имале и важнију улогу, јер су се римски војници у њима опуштали. Сва римска купатила ван приватних кућа су биле отворена за јавност у које су долазили све класе римскога друштва.
Наравно, нису сви Римљани били рођени у Риму, постоје сигурни докази о присуству војске са целе територије огромог царства, па се и на овом подручју водио космополитски живот, мешале су се различите културе, разних народа римске империје тога доба. Можемо само замислити који су се језици овде могли чути. Било је ту Сиријаца, северноафриканаца, Угара, Бугара, Шпанаца, Германа, Келта који су били у служби римскога царства путујући од крајњег југа до Хадријановог зида, последње римске границе на северу Британије. Ту слику дају разни предмети пронађени овде, али и далеко на северу, посуђе из Африке, ћупови из Галије, бронзани послужавник из Кампање у Италији, фигурице гладијатора или разних богова, донешених из Индије; део флашице од плавог стакла израђене у облику главе лепог младића који се смеје, донешене из северне Африке, у којој су паковали парфем или етерично уље. Захваљујући тим различитим предметима, може се закључити да су ти људи имали ствари из читавог света, да је Балкан једна огромна раскрсница и да су римски трговци, који су живели овде, наручивали ствари директно из места где су рођени, одрасли и где су им биле куће.
Жене римских службеника су биле из целога света, тако су нађени подаци на крајњем северу Британије у месту поред Хадријановог зида, да је Аурелија Аја из Селима, место које се налазило у данашњој Хрватској, била удата за Аурелија Марка који је био римски официр. Жене римских официра су живеле другачијим животом од жена које су биле ближе Риму, али их то није одвајало од обичаја и луксузних предмета каквих је било у већим градовима. Тако су на северу римског царства нађене веома очуване сандале прелепе израде и облика, необично богато украшене. Сваки комад коже од које су биле израђене, означен је именом произвођача “Луција Абатија Талеса, сина Титовог” угледног римског обућара. Ове сандале су биле веома скуп предмент, на неки начин то је био “Гучи” тога времена. То нам говори колико у прошлост иде традиција израде италијанских ципела. Чак и кожна римска војничка чизма имала је високе саре по којима су биле лепо аранжиране гвоздене нитне. Скупљи модели су имали изузетну декорацију. Такве предмете су себи могли приуштити искључиво богати и њихове жене, они постављени по царевини на одговорна места од сената, али не ретко од самога римског Цара. Током последњих година по свету, где новац није проблем за археолошка истраживања, нађено је мноштво предмета – на пример чешљеви од коже, које су користили римски војници и за скидање вашију, чији дизајн се уопште не разликује од данашњих, разлика је само у промени материјала од којих су израђени. Али, како стоје ствари, још мало па ће се произвођачи вратити природним материјалима – дрвету и кожи.
У древним рушевинама је откривено да се Римљани нису ограничавали само на живот унутар утврђења. Римска утврђења ретко су била изолована, око њих су никла насеља. Римски војници нису били калуђери, иако им је забрањено да се жене, већина је имала незваничне жене, а имали су и робове. Неки од њих су живели ван зидова утврђења. Села изван римских утврђења су била пуна живота, унутра у тврђавама није било простора за све, доста се тога производило ван зидова или палисада. Ту су живели и жене и деца са којима су били војници. Постојале су различите занатске радње, продавнице, чак и месаре.
Нова археолошка истраживања у Србији и у свету, а на жалост, никада нема средстава да се наставе и у ужичком крају, говоре много тога што се до сада није знало о Римљанима. Имали су много богова, али им ни они нису били доста. Римска религија је као нека врста погађања између њих и богова. То је као кад обожавате неког и тражите нешто од њега, а ако он то испуни онда му саградите олтар. Постоје поруке које су Римљани писали и које кажу да су тражили од богова нешто, а нису добили ништа. Римљани су поред својих почели да обожавају и келтска божанства. Тако, на пример, олтар Тинија Лонга, коњичког перфекта, био је посвећен локалном келтском божанству Антеноситикасу. То је био знак захвалности за његов успех, унапређен је у квестора, па је тако могао да постане сенатор. Због чега је веровао да му је келско божанство омогућило успех? Највероватније је претходно пробао са својим римским боговима. Можемо да замислимо његову радост кад је успео, наравно тек после тога је дошла захвалност келтском божанству “које му је изашло у сусрет”. И ми православци исказујемо на разне начине захвалност своме светцу, крсном славом, када нам се остваре жеље или оздравимо…
Ископавање римске заоставштине у ужичком крају су вршена годинама, може се рећи од Каница. Пронађен је поприличан број разних предмета и споменика, оних најважнијих већ поменутих, нађених у ужичком крају о којима се могло читати и у новинама и у стручној литератури. Али нешто ново, што би помогло да више сазнамо о општем начину и култури живота у нашем окружењу, није се појављивало у јавности. Засигурно ће се појавити и званично потврдити неке напредне теорије. Када? То зависи од инцијативе будућих локалних политичара, који имају могућност да уз налазе из времена античког Рима и они заузму место у значајном делу историје овога краја. Зашто? Опште је познато колико римска заоставштина помаже општој туристичкој понуди. Испод Стапара, Кремана или краја око села Висибабе, па и делова урбананог Ужица, чекају да буду ископани налази који ће заинтересовати многе широм света. Исти ће ширити причу о Малвикуму, римским споменицима, европском граду Ужицу, као месту на чијем простору се живело још пре 2000 година. У духу напредне римске културе. Засигурно је да у ужичком крају постоје и чекају да буду откривени археолошки налази, који ће дати допринос светској историској баштини и променити много тога у будућности овога краја у комуникацији са светом.
Тако су у Виндоланди у Британији окривене таблице и постало је јасно како су Римљани одржавали везе у тако великом царству. Имали су веома развијену поштанску службу, сличну данашњој, и писма и пакете, чак је у анфорама стизала на разне адресе и омиљена медитеранска храна.
Археолози су 1973. открили мале дрвене таблице, дебљине једва око једног милиметра. То се десило случајно – две су биле слепљене па су их отворили. Биле су пуне натписа и хјероглифа, било је очигледно да је то писмо, иако непознато експертима. Натписи су нестали у додиру са ваздухом, па су комаде дрвета прво натопили алкохолом да би их очували, а онда таблице фотографисали под јаким светлом. Поново су могли да виде тајанствене натписе. Онда су закључили да ће разумевање натписа бити веома тежак процес. Прво нису разумели ништа, па су таблице дали Алану Боуману, стручњаку за древна писма. Он је увидео да је то латински, али у курзиву, није било лако читати тај древни рукопис. Највећи проблем им је био што су нека најчешћа слова С,Т,П једнако изгледала и готово немогуће их је било разликовати… Професор Боуман, који иначе предаје на Оксфорду, радио је на дешифровању таблица све до 2003. године, чак 30 година! Нови примерци таблица се непрестано откривају, а професор Боуман је први који је после 2000 година могао да разуме интимну пошту Римљана. То су обична писма о набавци оружја, лову, свакодневном животу, потврђују да се роба плаћала у денарима, да је Римљанин необичног имена Тагомас Векселаријус, нека врста трговца, веома педантно водио своје књиговоство, како је куповао и плаћао робу, убележио је сваку ставку свога пословања и овим древним писмом послао у Рим. Тагомас, трговац чудног имена, се помиње у другим писмима, да је волео жене, али и да је обожавао да једе “маслине у вину”, које су му из провинције Далмације стизале у зачепљеним анфорама са његовим именом на њима. Писма откривају много тога о Римљанима и њиховом уобичајном животу. Да су редовно ишли на купање, да је Кандилије био задужен за свиње, да су имали професионалне апотекаре, да су Британце звали “Бритункули” жаргонски “Британчићи” римски израз који је до тада веома, веома ретко помињан у службеним римским документима.
У Виндоланди је откривено 900 таблица римских писама, неких у деловима, а нека су очувана у потпуности. Та римска писма су била величине данашње разгледице, сличне дебљине. На једном крају имају зарезе. Држани су у повезу од танке коже. Наслови и адресе су писане на спољној страни, а са унутрашње стране је био запис. Археолози су на таблицама нашли остатке гвожђа. Нашли су и гвоздена пера са дрвеном држаљом и направили реплике које савршено раде, упоредио би та пера са уметничким алатом “сува игла”. Може се рећи да је Римљанима перо било важно као мач и да нису само официри били писмени. У ужичком крају су нађена ова пера, таблице нису нађене, али су нађени црепови на којима је написано док се глина није стврдла “Срећно ти било”, као и име њихових произвођача. То значи да је један од радника учио другог да чита и пише. Римљани су дали писмо, како Келтима који су живели на простоту ужичкога краја, тако Британцима, Галима, и многима широм Римског Царства. Пре тога готово да није било писане речи.
Ови записи, или боље рећи римска пошта, коју је користио обичан народ, су веома важни, то је пример раног писма у употреби. Постоје и дужа писма, која говоре о животу војника, а њихов живот је био сличан у целом царству, макар ту где су били слични климатски услови. Официр Октавије пише брату Кандидију:
“Поздрав,
Писао сам ти да сам купио 500 мера жита. Због тога ми треба новац. Ако ми не пошаљеш 500 денара изгубићу новац дат као депозит. Напиши ми шта је било са запрегом коју сам тражио.”
Даље је наручио огромну количину ствари, затражио мазге да одвуку кола из Кетерика. Писао “Дом виале марле сунт” што значи да је пут лош. То је био главни пут за Кетерику и Јорку. То негира историско учење да су сви римски путеви били добри и да су их добро одржавали.
Ова скоро растумачена писма говоре много тога из живота тога времена. Једно писмо је упућено жени једног од римских команданта:
“Клаудија Севера поздравља своју Лепидину, три дана пре септембарских ида на мој рођендан, позивам те да ме посетиш. Тако ћеш ми својим доласком улепшати дан. Поздрави Церијалуса, поздрављају вас Елије и мој син.
Очекујем те најдража сестро и желим ти све најбоље.”
Овде је неубичајно то што је писмо писала жена. И то је најстарије писмо које је писала жена на латинском језику…
Друга писма која су писале Клаудија и њена сестра говоре како су њихови мужеви били страствени ловци и одгајивачи паса.
Римљани су у својим провинцијама између ратова водили сасвим обичан али, за нас данас, интересантан живот, породичан и на неки начин сличан данашњем.
И тако, разни устанички покрети: побуне робова, немогућност Римљана да одржавају централистичку власт, што је најважније: појава хришћанства изражена у идеји братске љубави међу људима, довела је 395 године до деобе римскога царства на Западно и Источно. Тада Далмација, и ако је по свом положају спадала у источно, остала је још 100 година у Западном Царству, па је око 437 дата Источном Царству, оним што знамо под именом Византија. На тај начин Малвикум са ближом и даљом околином, “предак” Ужица, потпаде под византиску власт. Шта се са њим дешавало даље до деветог века, може само да се нагађа. Зна се да су се догодиле велике сеобе народа, после којих су се појавили Словени на Балкану. Римљани су се полако повлачили у брда и планине, па су се ту измешали са још добро очуваним Илирима. Почели су да се баве сточарством и сви су добили ново име Власи. Стари историчари то доказују географским именима за које кажу да су несумљиво илирско – романског порекла и дају пример: Шенгољ, Чигота, Муртеница, Мучањ, Негбине, Бурађа, Катушница… Сигурно и у овом времену сеоба и мешања становништва, стари Малвикум, уз њега још старији Капедун, био је важан центар у крају и новим становницима.
Да ли су баш Малвикум и уз њега Капедун била најважнија насеља овога подручја? Нова дилема. Поверљиве вести из археолошких кругова казују, да ту код Кремана, мистичног села, где су живели најпознатији српски сељачки пророци, баш испод брда Трговишта, постоје све назнаке да је постојао римски логор, који је заузимао један хектар површине. Потврду претпоставке могу дати само истраживачи – археолози. На жалост, средства за њихов рад најчешће зависе од министарстава која воде политичари и у којима све зависи колико њих та истраживања промовишу…
