Рано преминули сиромашни ратари Тихомир и Раденка Поповић из Кршања, засеока Мокре Горе, оставили су незбринуто троје сирочади, две кћери и сина Гвоздена. На дечакова нејака плећа пао је тежак терет, морао се прихватати разних послова да створи услове за живот себи и својим сестрама. Ишао је по вашарима и продавао лицидерске колаче, а кад је уштедео нешто новца купио је магаре да не носи робу на леђима. Сматрао је то за свој први пословни успех, наредни је био значајнији, подигао је шатру код цркве у Кршању.
Гвозден Поповић је рођен 1894. године. Учествовао је у свим ослободилачким ратовима, од 1914. године налазио се у саставу V пешадијског пука.
Како стоји у његовом ратном досијеу, посебним јунаштвом се истакао у свим борбама на Солунском фронту у времену од септембра до децембра 1916. године. Однос према задацима и обавезама, као и примерна храброст нису остали незапажени старешинама и друговима, па је армијским решењем од 12. септембра 1917. године одликован Сребрним орденом Карађорђеве звезде са мачевима. Осим тога, носилац је Ордена Светог Саве V реда, француског Ордена Легије части и Албанске споменице.
У току рата био је два пута рањаван, у пределу доњег стомака и у груди, где су му до краја живота остала два гелера.
Гвозден се од јуна 1910. до јуна 1914. године налазио у радном односу код Привредне банке из Београда, одсуствујући једино у време Балканских ратова. Када је 1922. године почела изградња пута и железничке пруге на релацији Ужице – Мокра Гора – Вардиште, поред самог градилишта подигао је дрвену бараку и отворио кафану. У периоду 1926-1928. године запослен је у ужичком предузећу Шемат, а 1929. године купује велико имање и две зграде у Мокрој Гори на бившем граничном прелазу према Аустроугарској. Ту је подигао породичну кућу и велику стругару, одакле је даску и столарију извозио у Египат, Грчку и Италију. Оженио се Станијом Турудић из Мокре Горе, са којом није имао деце.
Гвозден се између ратова активно бавио политиком, припадао је радикалној странци, касније ЈРЗ. На парламентарним изборима 1938. године био је заменик изабраном посланику Сретену Кузељевићу.
Током Другог светског рата није припадао ниједном покрету, али је ипак 1945. године осуђен на 15 година робије, губитак свих грађанских права и конфисковање половине целокупне имовине, Након две године робијања, суд је уважио Гвозденову жалбу и донео ослобађајућу пресуду.
Извесно време Гвозден је радио у предузећу за обнову железничке пруге, оштећене током рата у разним диверзијама, а касније је постављен за руководиоца своје бивше стругаре, у то време власништво мокрогорске земљорадничке задруге.
Није дочекао пензију, умро је 1954. године на лечењу у Београду.
