Nije bilo lako nekada u Užicu baviti se ledarstvom. Tokom jakih zima ode se na ogromnu baru u Begluku ili na Đetinju, najčešće kod Kasapšića mosta gde moglo da se siđe zapregom do Đetinje. Tu bi nasekli velike komade leda, koje bi prevezli na saonicama u “ledare”. To su bile duboko iskopane rupe na japadnim stranama izolovane slamom. Led su najpre kupovale kafedžija po potrebi, i vozili u svoje podrume, gde je pivo bilo u velikim bačvama. Led bi sekli po potrebi i slagali oko buradi koja su se tako hladile.
Kafedžije su takođe prodavali led, Užičani su po potrebi išli u neke od kafana da kupe led. U dubokim kafanskim podrumima led bi se očuvao do sredine leta.
Rezanje leda u prošlosti bio je težak posao. Led je bio debeo i trideset santimetara, komadi dugački i do 2 metra. Ovaj posao su mogli da rade jaki ljudi, u to vreme led je bio dosta skup. Nešto je bio jeftiniji kada je započela insustriska proizvodnja.
Prva industriska ledara koja je pravila led u Užicu otvorena je u sklopu Tkačke radionice godine 1924, kada su nabavljene dve mašine za pravljenje leda, čime je Tkačka radionica proširila delatnost. Iz ove nove industriske ledare prvenstveno su se snadbevale brojne užičke kafane, obično su po led išli šegrti. Radnici ledare bi im vezali tablu leda na drveni krst, a oni bi brzim koracima vraćali da se led ne otopi. Po led su išli dva puta dnevno jer je malo ko imao komore za čuvanje leda. Pored tkačke radionice, led je proizvodio i vlasnik Hotela “Sodadžija”, Ratomir Jovanović.
