У овом трећем наставку испричаћу вам како су Ужичани градили ауто-пут “Братство и јединство”. Пре више од 60 година почела је градња аутопута “Братство и јединство”. Градили су га “акцијаши”, “бригадири”, припадници радних бригада, како су их већ звали, затим припадници ЈНА, било је и младих из иностранства.
Да се подсетимо, радне акције су организоване пред крај Другог светског рата. Секла су се дрва за огрев, бран је кукуруз, жело испред непријатељских положаја. После рата организоване су радне акције обнове, затим су грађене су пруге, као Брчко-Бановићи и Шамац-Сарајево, изграђено је 16 пруга. Затим, четири хидроелектране, фабрике „Иво Лола Рибар“ у Железнику, Ваљаонице бакра у Севојну… Ипак, аутопут “Браства-јединства” био је највећи објекат који је омладина градила од 1948. до 1950. године. Затим је прекинута градња следећих седам година због економске блокаде. Градња је настављена 60-их година, деоницом Загреб-Љубљана, после чега се непрекидно радило на неколико етапа од Београда до Ђевђелије.
Омладина се добровољно пријављивала за учешће у радним акцијама и изградила 1.050 километара аутопута. “Кад се пријављивало за радне акције, јављало се три пута више омладинаца него што је потребно, организатори су били у проблему кога да оставе за следећу смену. Млади су се качили на возове којима се полазило на акцију и желели да остану. Буђење у четири, затим су се спремале бараке, па умивање, фискултура, доручак и одлазак на градилиште, сваке вечери у насељима су гостовала културно уметничка друштва”.
Постојала су и такмичења бригада и насеља, а појединци су могли да иду на различите курсеве. Тракторски курс је био најпосећенији, многи су изучили за водоинсталатере или возаче, као и многе друге занатске услуге. Било је спојено и радно и корисно, а највећи одзив био је за такмичења за радне резултате, у којима се такмичило која ће бригада и бригадир бити најбољи. Награде су биле ударничке значке и ордени бригада.” сећали су се 2004. године последњи стари ужички акцијаши.
Године 1948, тачније 8. маја, у Ужицу су сумирани задаци Петогодишњег плана у ФНРЈ и закључено да треба да почну припреме омладине ужичког краја на одлазак на радну акцију за изградњу Ауто пута „Браство-Јединство“ Београд-Загреб. У Ариљу је формирана бригада „Милосав Вујовић“ и изабран штаб бригаде. Ово је била прва бригада из Ариља, која је ишла на омладинске радне акције. Бригада је бројала 250 бригадира, од тога њих 45 су биле девојке. Командант је био Миленко Мајсторовић. После свечаног дефилеа кроз Ариље, бригада је почетком маја отпутовала на изградњу ауто-пута.
И Пожежани су се организовали у бригаду „Херој Радовановић“, којој је командант био Милосав Ђурић. Ова бригада је радила на радилишту Оток, на утовару земље за „Спачвански надвожњак“, једном од најтежих објеката ауто-пута. Пожежани су одлучили да остану до завршетка радова, до 29. новембра. 1948, Дана републике, и пребацили норму шест пута, те је бригада проглашена ударном.
Прва ужичка радна бригада „Радоје Марић“ стигла је на трасу 9. јула 1948. Радили су на првој деоници ауто-пута. Били су добро припремљени, по околним бригадама се причало: „Ере се спремају за офанзиву“. Тако се и догодило. На градилишту су били понајбољи као и у логору. За постигнуте резултате бригада је добила секцијску десетодневну прелазну заставу, три пута ударну и похвале главнога штаба… На градилишту се орило:
„Заставице, лепша си од злата, најбољој си ти бригади дата.“
Било је напорно, веома тешко, али из дана у дан, изградњом километара бетонских трака, пошљунчаних банкина, демонтираног колосекла, радови су одмицали према Загребу.
Друга ужичка омладинска радна бригада „Херој Дејовић“ отишла је на изградњу ауто-пута 1. јуна 1948. године. Међу 222 бригадира било је и неколико старијих бригадира… Јовиша Милановић, 56-годичњи сељак из Равни је одлучио да са својих 6 чланова породице крене на радну акцију. Ана Петровић из Рибашевине, стара 65. година, отишла је са бригадом рекавши да она може помоћи у кухињи, а ко је планиран да ту ради може ићи и на градилиште. Пашић Бранко из Кремана, Јефтић Ђунисије из Луновог села и Јефтић Благоје из Гостинице, старији од 40 година, отишли су на изградњу ауто-пута. Бригаду је испратио Ратко Бјелица, председник Народног фронта. Ова бригада је пребацила норму 200%. За добре резултате добила је радио-апарат, као најбоља бригада на ауто-путу.
По повратку у Титово Ужице бригаду су на станици дочекали представници ужичког среза. На конференцији у Дому културе (Соколани) говорио је Петар Антонијевић командант бригаде. Истакао је да су бригадири поставили петнаест километара помоћног колосека за вагонете.
И следеће године, 1949, омладина ужичкога краја њих 500 ишли су на изградњу ауто-пута. Сви учесници су започели такмичење за прелазну заставицу. Формирана је Прва златиборка бригада, која је на такмичењу послужила осталима као пример, иако је рад пратило лоше време као и касно обезбеђене алатке. Али и поред свих недаћа, ова бригада је пребацила норму за 76% и биља омиљена у крају где је радила и остварила блиске пријатељске везе са мештанима. Током два месеца рада ова бригада је била 4 пута ударна, два пута похваљена, проглашено је 53 ударника, а 125 похваљено „за несебично залагање“.
Прва ужичка радна бригада „Херој Луне“ 1949. радила је на 149. километру, на Жупањском надвожњаку, на завршетку земљаних радова, од којих је зависио почетак радова са асфалтним машинама и завршетак ауто-пута у тој години. Ова деоница је била велика препрека изградње, али су је „Ере савладале“. Урадили су насип 15 000 кубних метара земље, разастрли 600 кубних метара туцаника, положили 1 500 метара ивичњака, истоварили неколико десетина вагона шљунка и камена, радили су и на помоћним радовима. За свој рад Прва ужичка бригада је проглашена 6 пута ударном и два пута похваљена.
У 1950. години на изградњи Ауто-пута „Браства-јединства“ радила је Прва ариљска омладинска радна бригада „Херој Чоловић“. Радили су на градилишту „Шљункара“ на утовару шљунка, просејавању песка, скидању хумуса и сл. Били су прави такмичари од појединаца па до саме бригаде, пребацили су норму 193%. На митингу одржаном 25. маја 1950, командант логора прочитао је одлуку Главног штаба, којим се Прва ариљска бригада проглашена ударном и похваљена за свој рад.
