“Знамо ли откуд и куда идемо,
Шта ћемо овде, где живимо сада,
Шта значи ово, што живот зовемо –
Скуп горких јада толико хиљада!”
Милош Перовић
Милош Перовић, песник, путописац и драмски писац, рођен је 1874. године у Ужицу, где је завршио основну школу и гимназију. Студирао је у Београду, Бечу и Лајпцигу. У Цириху је 1905. године одбранио докторат из психологије и педагогије о педагошким погледима Доситеја Обрадовића. Радио је као просветни радник у Ужицу, Чачку, Скопљу и Солуну.
Перовић је објавио две збирке песама под истим називом „Песме“. Прву је штампао у штампарији Лазара Тришића и објавио у Ужицу 1903. године. Потписао се псеудонимом Пјетро Косарић. Збирка је доживела велики успех, а Богдан Поповић је 1911. његову песму „Нашто мисао“ уврстио у своју Антологију новије српске лирике. Друга је штампана у Београду 1909. године. За драму у пет чинова “Карађорђе”, добио је награду 1906. године од Српске Краљевске Академије. Написао је и позоришну шалу “Женомрзац” 1914. године. У заоставштини Милоша Перовића сачуван је већи број песама, велики број афоризама, два путописа, четири драмска дела и три дневника. Душан Недељковић је приредио књигу филозофских мисли Милоша Перовића која је штампана 1934. године под називом “Мисли”. У стваралаштву Милоша Перовића се преплићу мисао и емоције, а прожимају филозофија и поезија.
Поезијом се бавио током целог живота, последњиих година свог стваралачког рада више је писао афоризме о постанку света, о животу и смрти, о жени и човеку, о рату и мудрости, о срећи и љубави, о мислима, страсти и резигнацији. У ствари, сва та питања, као и питања части, истине и бола садржана су и у Перовићевој поезији… Око 70 Перовићевих песама објављено је у различитим књижевним часописима, а путопис и 4 драме објављене су у годишњаку ужичког Историјског архива „Историјска баштина“.
Учествовао је у оба балканска рата као резервни капетан и одликован је Сребрном медаљом за храброст. У Првом светском рату био је тешко рањен у битци на Ади Курјачици, затим је заробљен са тешким рањеницима у Пећи. Иако му је лева нога анпутирана, у заробљеништву је провео годину дана. Године 1916, после размене заробљених официра доспео је у Италију, затим у Француску, у Париз, где је умро у болници Св. Јована Богослова. Сахрањен је на гробљу Тије у Паризу, међу српским ратницима. Одликован Орденом Карађорђеве звезде 4. степена. Његова архивска заосвтавштина налази се у ужичком Историјском архиву.
