Za brojne podvige izvedene tokom oslobodilačkih ratova, Žarko Vuksanović je odlikovan Srebrnim vojničkim ordenom Karađorđeve zvezde sa mačevima, ruskim Krstom Svetog Đorđa i Albanskom spomenicom. Hrabro držanje na solunskom ratištu, u vremenu od 17. avgusta do 14. novembra 1916. godine, donelo mu je rusko odlikovanje, iz čega se može isvesti zaključak da je Voždovu zvezdu stekao u ranijim borbama ili tokom proboja Solunskog fronta 1918. godine.
U povelji, dobijenoj uz Krst Svetog Đorđa, piše da je podnarednik Žarko Vuksanović iz Gostilja, desetar 3. čete, 2. bataljona, IV pešadijskog puka u borbama 17. i 18. avgusta, na položaju severno od kote 1850, na levoj obali reke Brod, prilikom odbijanja besnih bugarskih juriša, sa svojom desetinom u nekoliko mahova bombama odbijao napad, nanosio neprijatelju osetne gubitke i održao položaje.
U borbi na Kajmakčalanu 14. septembra 1916. godine, prilikom neprijateljskog noćnog napada, kada se bataljon našao u okruženju i borio prsa u prsa, Žarko se isticao junaštvom. U najkritičnijim momentima hrabrio je svoje vojnike i bio ranjen dok je bombama slamao obruč i otvarao prolaz.
U borbi na Ivenskoj kosi, 10. novembra 1916. godine, prilikom izvođenja noćnog prepada na neprijateljske položaje i proboja u njihovu pozadinu, Žarko je pokazao svoju izuzetnu odvažnost i hrabrost zaplenivši tom prilikom jedan bugarski mitraljez. Potom u borbi pri zauzimanju sela Ivena, 14. novembra 1916. godine, hrabro je jurio kroz kišu kuršuma i bombama zasipao bugarske rovove, sve dok po drugi put nije bio ranjen. Pored lične hrabrosti pokazao je umešnost da u svakoj prilici vodi svoju desetinu.
Žarko Vuksanović je rođen 1889. godine u Gostilju u zemljoradničkoj porodici. Otac Joksim i majka Vida nisu omogućili sinu školovanje, pa je dečak morao sam da se opismeni. Vojni rok je služio u 3. četi, 2. bataljona IV pešadijskog puka i u sastavu ove jedinice prošao kroz sve ratove od 1912-1918. godine, stekavši čin rezervnog pešadijskog podnarednika. Posle povratka iz rata nastavio je da se bavi zemljoradnjom.
Oženio se Milevom Ušendić iz Ljubiša sa kojom je dobio brojne potomke, sinove Borivoja, Dragutina i Dragoljuba i kćeri Milojku, Borku, Nadu, Vidu i Milenku.
Bio je veliki veseljak. Svirao je klarinet i sa svoja dva druga odlazio po svadbama, vašarima i drugim seoskim veseljima da zabavlja svoje meštane.
Doživeo je duboku starost. Umro je 1968. godine u Gostilju.
