Žarkovi podvizi

431
Vuksanović J. Žarko
Vuksanović J. Žarko

Za brojne podvige izvedene tokom oslobodilačkih ratova, Žarko Vuksanović je odlikovan Srebrnim vojničkim ordenom Karađorđeve zvezde sa mačevima, ruskim Krstom Svetog Đorđa i Albanskom spomenicom. Hrabro držanje na solunskom ratištu, u vremenu od 17. avgusta do 14. novembra 1916. godine, donelo mu je rusko odlikovanje, iz čega se može isvesti zaključak da je Voždovu zvezdu stekao u ranijim borbama ili tokom proboja Solunskog fronta 1918. godine.

U povelji, dobijenoj uz Krst Svetog Đorđa, piše da je podnarednik Žarko Vuksanović iz Gostilja, desetar 3. čete, 2. bataljona, IV pešadijskog puka u borbama 17. i 18. avgusta, na položaju severno od kote 1850, na levoj obali reke Brod, prilikom odbijanja besnih bugarskih juriša, sa svojom desetinom u nekoliko mahova bombama odbijao napad, nanosio neprijatelju osetne gubitke i održao položaje.

U borbi na Kajmakčalanu 14. septembra 1916. godine, prilikom neprijateljskog noćnog napada, kada se bataljon našao u okruženju i borio prsa u prsa, Žarko se isticao junaštvom. U najkritičnijim momentima hrabrio je svoje vojnike i bio ranjen dok je bombama slamao obruč i otvarao prolaz.

U borbi na Ivenskoj kosi, 10. novembra 1916. godine, prilikom izvođenja noćnog prepada na neprijateljske položaje i proboja u njihovu pozadinu, Žarko je pokazao svoju izuzetnu odvažnost i hrabrost zaplenivši tom prilikom jedan bugarski mitraljez. Potom u borbi pri zauzimanju sela Ivena, 14. novembra 1916. godine, hrabro je jurio kroz kišu kuršuma i bombama zasipao bugarske rovove, sve dok po drugi put nije bio ranjen. Pored lične hrabrosti pokazao je umešnost da u svakoj prilici vodi svoju desetinu.

Žarko Vuksanović je rođen 1889. godine u Gostilju u zemljoradničkoj porodici. Otac Joksim i majka Vida nisu omogućili sinu školovanje, pa je dečak morao sam da se opismeni. Vojni rok je služio u 3. četi, 2. bataljona IV pešadijskog puka i u sastavu ove jedinice prošao kroz sve ratove od 1912-1918. godine, stekavši čin rezervnog pešadijskog podnarednika. Posle povratka iz rata nastavio je da se bavi zemljoradnjom.

Oženio se Milevom Ušendić iz Ljubiša sa kojom je dobio brojne potomke, sinove Borivoja, Dragutina i Dragoljuba i kćeri Milojku, Borku, Nadu, Vidu i Milenku.

Bio je veliki veseljak. Svirao je klarinet i sa svoja dva druga odlazio po svadbama, vašarima i drugim seoskim veseljima da zabavlja svoje meštane.

Doživeo je duboku starost. Umro je 1968. godine u Gostilju.