Мислим да ипак нисам закаснио да вам ово исприповедам, иако је прошао 8. март и даље сам њим инспирисан.
Компименти, слаткоречивост је увод у хармонија хаоса. Прво да се присетимо чињенице да је жена племенитија од мушкарца и да се не осврће само на спољашњу лепоту као већина мушкараца. Да скренем пажњу и на то да у овој причи кад кажем Ужичанка ниједног тренутка не мислим на оне које данас називамо “спонзоруше”, жене на лизинг, проститутке са једном муштеријом. Зашто се оне не могу уклопити у ово приповедање? Зато што им је свима заједничка духовна беда, интелектуални плићак, јефтино помодарство, клонирана спољашњост, празне приче. Приоритет им је нешто што зову “живот на високој нози”, што подразумева добар провод на хит местима, скупе аутомобиле итд. Наравно, све ово треба узети као релативан појам, јер што је спонзоруша на нижем или вишем развојном нивоу, то су и материјална и статусна добра којима тежи нижа, односно виша.
Почетком 21. века и увозом разних часописа на српском језику и преведених ТВ серија, пречесто врло погрешно схваћених, примећено је код Ужичанки ослобађање од провинцијских стега и ограничења, па самим тим ова групација еволутивно мутира у нешто до сад невиђено на овим просторима, при чему је сваки вид борбе против овог тренда немогућ и представља битку са ветрењачама. И даље верујем у срећу изазвану оном чистом љубави, ова врста жена која се продаје не уклапа у моја размишљана зато их игноришем после објашњења и о овом приповедању о компиментима изазваних Ужичанкама
Сви мушкарци који би на лак начин остварили своју тежњу, знају да лепим женама треба говорите да су паметне, а паметним да су лепе. Ипак то су само ловци за једну ноћ, краткотрајну везу ради јефтиног секса. Када је права љубав у питању, женама, тако и Ужичанкама, није потребно то пумпање ега. Довољно им је прићи, ако су емотивно слободне њихова логика ће одради свој посао ‘пришао ми је, свиђам му се’. Оне храбрије жене које знају шта хоће, наћи ће начина да приђу мушкарцу који им се допао, који је оставио позитиван утисак. У суштини је свеједно како су се зближиле две особе да би биле сретне…
Суштина је у томе да се жени допаднемо исто као и она нама и да повремено узајамно потврдимо то допадање комплиментима који нису у циљу инпресионирања, већ да се уклопимо и у размишљањима једно у друго. Ипак треба знати да жена која је вољена и која воли је срећна и не жели ништа друго. Мушкарац који је вољен и који воли још увек жели и неке друге ствари, била то радозналост, шах, риболов или то уобичајно интересовање за спорт.
Из искуства знам да су за мушкарца највредније Ужичанке, даме, оне којима мушкарци досађују компилиментима. Веома су срећни јер су од таквих жена изабрани. Оне носе покретачку снагу са собом и могу да буду вечна инспирација која ретко остају без речи, можда само док се љубе. Даме су у предности, могу истовремено бити и љубавнице и најбољи пријатељи, могу да пруже онолико пријатељства колико позајме од љубави. Оне чувају своје тело као благо, јер желе да њихов мушкарац буде вечити истраживач, који даје искрене комплименте. Даме виде дубоко и обично бирају мушкарца који види далеко, воле победнике, зато и желе да их заведу или допуштају да их освоје. То је одлична комбинациjа за узајамну срећу. Оне могу да нас воле због наших недостатака и све ће нам опростити осим недостатка глупости.
Даме нису тако увек скоцкане због мушкараца, оне су то више због жена… такве жене су много разумније од мушкараца. Мушкарци допуштају да их обузму амбиције, моћ и богатство, док даме знају да за њих није важно шта раде, него оно што јесу. Даме нису створене да би била схваћене, већ да би биле вољене. Можемо да их волимо, да патимо због њих…
Сигуран сам да ужичке даме имају своју традицију понашања и одевања која потиче још из 19. века и кад упоредимо фотографије и лица некадашних и данашњих ужичких дама увек можемо пронаћи сличности.
Фотографије дама наше прошлости, које је израдио Илија Лазић, обојио је Зоран Домановић.
