У историји се није догодило ништа слично ономе што се десило српском Црвеном крсту 1915-1918. године. Он није био само поробљен, већ и изгнаник. И као поробљен и као изгнаник, српски Црвени крст није губио присуство духа, радило се за добро српске војске и народа по свим прописима Женевске конвенције… После свршетка Првог светског рата српски црвени крст у Лондону послао је своје представнике у Србију са мисијом да јој буду у помоћи током обнове. За своју главни рад су одредили збрињавање ратне сирочади. Привремено су у Косјерићу основали Дом за ратну сирочад, који је убрзо пресељен у Ужице, у зраду која је назива “Орфелинат”, јер су је за време рата основале аустроугарске окупационе власти и о коме се тада бринула ужичка Општина, али су њиме руководиле две строге Енглескиње, Жоли и Ласис Кер, које су биле болничарке у енглеској војсци.
За кратко време од старе трошне, некада прве ужичке фабрике ћебади, створиле су удобан смештај са великим бројем деце. Дом је био типа инетрната и имао је основну школу. После неугласица због суровог начина рада, кажњавајући децу за недисциплину на колонијални начин, морали су сатима да гледају у сунце, да клече на песку, остајали без хране, били бичевани и сл, морало је доћи до промене, и у јесен 1923. сестре Кер су напустиле “Орфелинат” и вратиле се у Енглеску, а дом је потпуно прешао у руке Српског друштва.
Зграда некадашње фабрике ћебади Стојана Поповића (иначе прве ужичке фабрике), у којој је 1921. смештен “Орфелинат”, била је поред Ђетиње у близини Каспчића моста. Зграда је пропадала, а Општина није хтела да је уступи Црвеном крсту на дуже време. У јесен 1925. године постало је опасно по децу да бораве у трошној старој згради, поправка је била прескупа, па је одлучено да се питомци преведу у Београд у Дом друштва за васпитање и заштиту деце, где се за сваког од њих плаћало 300 динара месечно, без рубља, одела и обуће.
Године 1927. Главни одбор Црвеног крста Краљевине СХС доноси одлуку да се у Ужицу подигне Дом сирочади. Ужички одбор Црвеног крста пројекат поверава тада познатом инжињеру Добривоју Мојовићу и радови одмах почињу. Главни одбор друштва издваја суму од милион динара, а ужички одбор и од Самоуправе ужичке области добија 100.000 динара. Новембра 1929. завршена је велика зграда складног облика, која је својом величином и конфором требала да сиболизује и удобност и сигурност који је ужички Одбор желео да обезбеди свој сиротој деци. Секретар ужичког Обласног одбора, Лазар Бјелић је написао: “Сад је Дом дефинитивно готов. Остварено је једно велико дело на коме се радило више од две године. И, доиста, тим успехом може се Ужички Обласни Црвеног Крста с правом поносити.”
На првој фотографији горе је Управа Црвеног крста у Ужицу с десна проф. Михаило-Микица Живковић, проф. Велимир Трифуновић, прота Стеван Бојовић, мајор Добросав Јевремовић, Ласис Кер, трговац Андрија Мирковић, Др Милан Занковић,учитељ Милинко Нешковић и економ Димитрије Лазовић.
