Užički grad Altomanovića i vlastela u opisu Slavomira Nastasijevića

1331
Pisac Slavomir Nastasijević
Pisac Slavomir Nastasijević

Slavomir Nastasijević pisac rođen je 1903. U Gornjem Milanovcu u porodici koja je dala više umetnika (braća Živorad slikar, Močilo književnik i Svetomir kompozitor). Slavomir je završio foiozofski fakultet u Beogradu. Kao pisac u zrelom dobu, posvetio se istorijskom romanu. Iz njegovog romana “Vitezovi kneza Lazara” sam izabrao ove opise užičkog grada i porodice njegovog gospodara Nikole Altomanovića, kao i večere na kojoj se okupila vlastela i gde se pominje veoma mladi Miloš Kobilić tj Obilić, koji je dobio taj nadimak jer je bio neverovatno snažan. Prema predanju, mogao je da izvuče iz štale kobile vukući ih za rep. Na večeri u užičkom gradu, Nikola Altomanović njegovog očuha vlastelina optužuje za izdajstvo i naređuje da ih zatvore, ali mladi Miloš Kobilić uspeva da pobegne.

(…) Grad Užice kao da je iznikao iz reke Đetinje. Polukružna kula sa četvrtastim tornjićem nastavljala se na vijugavi zid uz brdo, sve do srednjeg dela grada u obliku pravougaonika. Na tom ravnom i velikim kamenim pločama obloženom platou, bile su zgrade za boravak ljudi i staje za konje. Tri kule branile su pristup s polja. Na najuzvišenijem delu grada bila je šestospratna bastionska kula, a pored nje branič-kula. Prostrano dvorište bilo je potpuno ravno. Široke stepenice vodile su u dvor sa četiri povelike odaje. Druge stepenice bile su u blizini staja i služile kao sporedni ulaz za poslugu, koja je poslovala u kuhinji. Niz treće stepenice silazilo se u podrume, gde su bile magaze za smeštaj hrane, dva bunara i nekoliko tamnica, u koje su bacani sebri pohvatani kao begunci, ili sužnji od kojih se mogao očekivati otkup. Sve te odaje bile su duž jednog prostranog hodnika, koji se završavao ćumezom sa rešetkastim prozorom okrenutim prema reci. Tu su bila i hrastova vrata, okovana čavlima sa spoljne strane. Ta vrata dobro je držala greda prevodnica sa unutrašnje strane.

Gospodar podzemnog dela grada bio je tamničar Mršević, zvani Debeli. Debeli Mršević bio je nekad sebar, ali zbog izuzetne snage i surovosti omile županu i ovaj ga postavi za tamničara. Za Mrševića sebri su pričali da je u mladosti bio neobuzdan i pustopašan i, valjda iz mržnje prema svome mučitelju, govorili su da je jednom za opkladu pojeo presne opanke od svinjske kože, i to ne svoje, nego tuđe. Ta se priča dugo održala, valjda zbog toga što je tamničar bio poznat kao oblaporno čeljade, kome jela i pića nikad nije dosta.

(…) Na kamenim stepenicama (Užičkoga grada) pojavi se grupa dvorana. U sredini je bio visok, malo pogrbljen vlastelin. Njegova plava, proseda kosa, tanki brkovi i oretka brada namah padoše u oči poklisarima. Nikola je bio obučen u crnu, do zemlje dugačku haljinu, napravljenu od nekakve materije koja se na svetlosti buktinja presijavala. Pričalo se o hrabrosti i drskosti Altomanovićevoj, ali to je bio čovek ni nalik na viteza. Župan je više podsećao na podmuklog dvoranina. Pokreti gospodara Užica bili su spori i nekako nespretni. Glavu je držao malo nakrivo. Zbog toga su zelene, malo izbuljene oči gledale iskosa, što je čoveka nagonilo da bude u njegovom prisustvu na oprezu. Iznad prevelikih usta s tankim usnama nadneo se kukast, ušiljen nos, kao kljun u ptice grabljivice. Pored Nikole, stajao je njegov brat Toma, stasit i naočit vitez, ni nalik na svoga brata. Imao je zdrave, rumene obraze, krupne smeđe oči, i dobro negovane brkove. Bio je obučen u župan cimetaste boje, a o pojasu mu je visio mač ukrašen biserima i sedefom. Toma je bar za petnaest godina bio mlađi od svoga brata. Njegova kćerka Dostana, krupnooka plavuša s talasastom kosom i bledim obrazima, bila je predmet obožavanja vitezova, starih i mladih. Na sebi je imala haljinu do zemlje, ljubičaste boje. Lepa Dostana, natmurenih obrva i napućenih usana, gledala je na došljake kao da su njene sluge. Dvorana je bila osvetljena buktinjama zadevenim u halke okolo po zidovima i voštanim svećama u čiracima po stolovima. Zelenkasta svetlost padala je iskosa na freske po zidovima i sablasno isticala žutim, zelenim i plavim bojama naslikane scene iz lova: zdepaste ili izdužene lovačke pse i glavate divlje veprove, sa strahobno golemim očnjacima, kratkonoge konje i brkate vitezove spljeskanih noseva i velikih ušiju. Između slika, na najvidnijem mestu, isticao se portret Altomana, oca domaćinova, rodonačelnog porodice Altomanovića. Slika je predstavljala kočopernog starca jajaste glave, nakostrešene brade i brkova, sa upalim obrazima i zelenim podmuklim očima. Sto je bio postavljen na pokoj (pokoj – po staroj srpskoj azbuci slovo P. Za vreme gozbe trpeza može biti postavljena na pokoj (P) ili na glagol (G).)

Užički grad tlocrt
Užički grad tlocrt

(…) Oko pedeset zvanica, vitezova i vlastele, posedaše. Negde odjeknu zvono. Na taj znak otvoriše se vrata ispod jednog svoda u dnu dvorane i kroz njih, gurajući se, uđoše žene. Bilo ih je oko petnaest, sve u šarenim haljinama i s čipkanim kapicama. Žagoreći, žene zauzeše skoro celu jednu stranu trpeze. Glavna među njima bila je Tomanija, supruga Nikole Altomanovića, žena mesnate glave i golemih grudi. Ispod oniskog čela i čupavih obrva bleskala su dva crna, neumoljiva oka. Ostale žene, prividno stidljive, smejuljile su se i ispod oka gledale mlade vitezove. Nikola Altomanović bio je na čelu trpeze. Desno mu je sedela njegova ljubimica Dostana, a levo brat Toma. Pored Tome bilo je prazno mesto, određeno za isposnika Vasilija, kaluđera iz manastira Lesnova. Isposnik je trebalo da dođe pri kraju gozbe da mudrim rečima i dobrim savetima utiče na društvo.Trpeza je bila pretrpana činijama, tepsijama i karlicama prepunim mesa, sira, hleba i svakovrsna voća. Pehari i kondiri belasali su se prema svetlosti sveća. Sluge, sve mladići s dugom kosom na uvojke, obučeni u kratke župančiće i čakšire pripijene uz noge, upirali su oči u gospodara, spremni da smesta ispune svaku zapovest. Župan stade nadmeno gledati po zvanicama, kao da želi da se uveri jesu li se svi dobro smestili, a u isti mah da na njihovim licima pročita stepen zahvalnosti i odanosti.

(…) Vlastela, vitezi i žene, gledajući tobože nemarno tepsije, činije i karlice, nestrpljivo su očekivali oca Vasilija. Mladi vitezi su iskosa pogledali žene i devojke preko puta. One su se snebivale, smejuljile, pućile usta i podgurkivale se laktovima. Jedna pokrupna, s kosom boje kudelje, obučena u kao krv crvenu haljinu prošaranu belim cvetićima, gutala je očima Damjana Oliverovića. Druga, suvonjava crnka, žena stotinara Miljka, umilno se smešila na Lazara Musića, ne hajući što su njen muž i mladi poklisar zakazali za sutra megdan na život i smrt. Crni vitez Gavrilo piljio je u Dostanu. Devojka je izbegavala njegove vatrene poglede i krišom posmatrala Miloša, pastorka vlastelina Gradimira (Radi se o Milošu Kobiliću tj Obiliću). Mladoj devojci nije padalo na pamet da je njegov očuh u nemilosti kod Altomanovića. Među zvanicama za trpezom raslo je nestrpljenje, jer se otac Vasilije nije pojavljivao.

(…) Međutim, pojavi se i otac Vasilije, kaluđer zarastao u dugu kosu, bradu i brkove. Na njegovom koščatom telu visila je džoka od kostreti, ispod nje su izvirivale široke čakšire odvaljana sukna i najposle bose noge s golemim i malo odvojenim palčevima. Na licima vlastele, vitezova i žena blesnu blaženstvo, jer pojava isposnika za sve je značila početak gozbe. Otac Vasilije pomisli da je njegova ličnost izazvala utisak, pa da bi zadovoljio verne ozarenih lica, stade čitati molitve. On bez predaha očita sedam puta »Očenaš«, tri puta »Bogorodice djevo« i dva puta »Vjeruju« sa svih dvanaest članova. Kad završi molitve, otac Vasilije znakom krsta blagoslovi jelo i piće i sede na klupu pored Tome, govoreći da ga svi čuju: – Danas je Mala Gospojina. Bogu će biti ugodno da ovom prilikom malo premrsim. Kaluđer smesta izvadi iz karlice jednu poveliku trticu od ćurana. Na taj znak svi za trpezom prionuše jelu. Otac Vasilije ustade i diže pehar. Svi se povedoše za njim. On otpoče: – Hvalimo gospoda! On nam svakodnevno daje priliku da ga slavimo. Srećni su oni koji ga u srcu nose. Srećni su i mladi, jer osećaju blagodet ljubavi. Srećni su i stari, jer su poznali mudrost. Srećni su i oni koji praštaju i koji osete blagodet davanja, a još srećniji koji umeju da dobro uzvrate dobrim. Nisu manje srećni i nevini stradalnici, jer njihova žrtva uvek urodi plodom. Ko se drži slova gospodnjeg biće srećan na ovom, a blažen na onom svetu. Blagosiljam ovaj skup časnih vitezova, bogobojažljive vlastele, smernih gospi, a pre svega našega plemenitog gospodara i velmožu, župana Nikolu Altomanovića, njegovu blaženu i punu vrlina suprugu Tomaniju, brata Tomu i njegovu čednu kćerku, devicu Dostanu. Neka se slavi ime dobrih i plemenitih Altomanovića! Zvanice pljeskom i glasnim povicima pozdraviše govornika. Otac Vasilije naiskap ispi pehar vina i, napustivši društvo, ode u svoju isposničku ćeliju. Za trpezom nastade punjenje i pražnjenje pehara. Svako je pio koliko je hteo i mogao. Vino se obilato točilo na svakom delu trpeze. Odnekud se pojavi pevač s lautom u ruci. On je, takmičeći se sa poslugom u jelu i piću, u kuhinji proslavljao dan oslobođenja rodonačelnog Altomanovića. Crnpurasti i zmijoglavi Vizantinac, po imenu Onesikrit, bio je na dvorovima poznat po dobrom pevanju, pijanstvu i lopovlucima. Polupijani gosti oduševljeno pozdraviše pevača.

(…) – Ne treba! – reče Miloš i ustade. — Četiri sebra dokazaće da smo moj očuh i ja izdajnici. A kako ne bi dokazali, kad im gospodar u jednoj ruci pokazuje srebrni perper, a u drugoj trostruku kandžiju i preti da će ih predati u ruke Debelom Mrševiću. Sebar će i svoga oca oterati na vešala, samo da izbegne tamnicu i sprave za mučenje. Ovaj način našeg gospodara dobra je pouka za sve nevaljalce kako poštenim ljudima treba oteti imanje! – Dosta! — viknu župan i tresnu pesnicom o sto. – Ko se usuđuje da govori! Deran, koga sam udostojio da sedne za moju trpezu! Zar misliš da će gospodar tvoga gospodara i takve podlosti upotrebljavati da bi valjano kaznio izdaju? Svinje da čuvaš, robe, a ne da s vitezima sediš za trpezom! – Niko od mojih predaka nije bio rob, niti je svinje čuvao! – doviknu Miloš. – Čuvaćeš ih ti! – preseče ga župan. U tamnicu s njim! Na mučilište! Ubiti nevaljalca! – zavikaše mnogi.- Čuli smo šta su sebri kazali. Nikakvi dokazi nisu više potrebni. Miljko, dovedi šest ratnika. Kratkonogi stotinar smesta ustade i izađe u dvorište. Malo zatim vrati se sa šest snažnih momaka. – Vodite ih u tamnicu! – viknu župan. Gradimir i Miloš se pogledaše. Nijedan od njih nije imao oružje. Oni bez reči ustadoše i pođoše prema izlazu. Opkoljeni stražarima, iziđoše u dvorište.

Ponoć se približavala. Sveži povetarac duvao je sa Zlatibora noseći mirise smole i majčine dušice. Velika kapija na gradu bila je širom otvorena. Konjušari su dogonili konje s noćne ispaše. Stražari sa sužnjima zastadoše na stepenicama, jer su konji, tiskajući se, zakrčili prolaz. Povezani pratioci poklisara i seljaci iz Bosne ležali su na drugom kraju prostranog dvorišta. Pridižući se i kriveći glave, robovi su prema svetlosti buktinja gledali dva sužnja na stepenicama i stražare oko njih. Odjednom iznekoliko grla odjeknuše povici. Još poslednji konji nisu ušli u dvorište, a Miloš tresnu pesnicom za vrat stražara ispred sebe, drugog udari nogom i jurnu prema kapiji, šmugnu između konja i izgubi se u mraku. Pokolebani stražari za časak zastadoše, pa onda četvorica pojuriše za beguncem. Na stepenicama iz podzemnog dela grada pojavi se Debeli Mršević. Tamničar ščepa za mišicu vlastelina Gradimira (Miloševog očuha) i odvuče ga niz stepenice. Kad župan doznade da je Miloš pobegao, spopade ga bes: – Pedeset momaka na konje pa za njim! – viknu. – Uhvatite ga ili ubijte, kuću izdajnika spalite, sluge porobite!…“