Славомир Настасијевић писац рођен је 1903. У Горњем Милановцу у породици која је дала више уметника (браћа Живорад сликар, Мочило књижевник и Светомир композитор). Славомир је завршио фоиозофски факултет у Београду. Као писац у зрелом добу, посветио се историјском роману. Из његовог романа “Витезови кнеза Лазара” сам изабрао ове описе ужичког града и породице његовог господара Николе Алтомановића, као и вечере на којој се окупила властела и где се помиње веома млади Милош Кобилић тј Обилић, који је добио тај надимак јер је био невероватно снажан. Према предању, могао је да извуче из штале кобиле вукући их за реп. На вечери у ужичком граду, Никола Алтомановић његовог очуха властелина оптужује за издајство и наређује да их затворе, али млади Милош Кобилић успева да побегне.
(…) Град Ужице као да је изникао из реке Ђетиње. Полукружна кула са четвртастим торњићем настављала се на вијугави зид уз брдо, све до средњег дела града у облику правоугаоника. На том равном и великим каменим плочама обложеном платоу, биле су зграде за боравак људи и стаје за коње. Три куле браниле су приступ с поља. На најузвишенијем делу града била је шестоспратна бастионска кула, а поред ње бранич-кула. Пространо двориште било је потпуно равно. Широке степенице водиле су у двор са четири повелике одаје. Друге степенице биле су у близини стаја и служиле као споредни улаз за послугу, која је пословала у кухињи. Низ треће степенице силазило се у подруме, где су биле магазе за смештај хране, два бунара и неколико тамница, у које су бацани себри похватани као бегунци, или сужњи од којих се могао очекивати откуп. Све те одаје биле су дуж једног пространог ходника, који се завршавао ћумезом са решеткастим прозором окренутим према реци. Ту су била и храстова врата, окована чавлима са спољне стране. Та врата добро је држала греда преводница са унутрашње стране.
Господар подземног дела града био је тамничар Мршевић, звани Дебели. Дебели Мршевић био је некад себар, али због изузетне снаге и суровости омиле жупану и овај га постави за тамничара. За Мршевића себри су причали да је у младости био необуздан и пустопашан и, ваљда из мржње према своме мучитељу, говорили су да је једном за опкладу појео пресне опанке од свињске коже, и то не своје, него туђе. Та се прича дуго одржала, ваљда због тога што је тамничар био познат као облапорно чељаде, коме јела и пића никад није доста.
(…) На каменим степеницама (Ужичкога града) појави се група дворана. У средини је био висок, мало погрбљен властелин. Његова плава, проседа коса, танки бркови и оретка брада намах падоше у очи поклисарима. Никола је био обучен у црну, до земље дугачку хаљину, направљену од некакве материје која се на светлости буктиња пресијавала. Причало се о храбрости и дрскости Алтомановићевој, али то је био човек ни налик на витеза. Жупан је више подсећао на подмуклог дворанина. Покрети господара Ужица били су спори и некако неспретни. Главу је држао мало накриво. Због тога су зелене, мало избуљене очи гледале искоса, што је човека нагонило да буде у његовом присуству на опрезу. Изнад превеликих уста с танким уснама наднео се кукаст, ушиљен нос, као кљун у птице грабљивице. Поред Николе, стајао је његов брат Тома, стасит и наочит витез, ни налик на свога брата. Имао је здраве, румене образе, крупне смеђе очи, и добро неговане бркове. Био је обучен у жупан циметасте боје, а о појасу му је висио мач украшен бисерима и седефом. Тома је бар за петнаест година био млађи од свога брата. Његова кћерка Достана, крупноока плавуша с таласастом косом и бледим образима, била је предмет обожавања витезова, старих и младих. На себи је имала хаљину до земље, љубичасте боје. Лепа Достана, натмурених обрва и напућених усана, гледала је на дошљаке као да су њене слуге. Дворана је била осветљена буктињама задевеним у халке около по зидовима и воштаним свећама у чирацима по столовима. Зеленкаста светлост падала је искоса на фреске по зидовима и сабласно истицала жутим, зеленим и плавим бојама насликане сцене из лова: здепасте или издужене ловачке псе и главате дивље вепрове, са страхобно големим очњацима, кратконоге коње и бркате витезове спљесканих носева и великих ушију. Између слика, на највиднијем месту, истицао се портрет Алтомана, оца домаћинова, родоначелног породице Алтомановића. Слика је представљала кочоперног старца јајасте главе, накострешене браде и бркова, са упалим образима и зеленим подмуклим очима. Сто је био постављен на покој (покој – по старој српској азбуци слово П. За време гозбе трпеза може бити постављена на покој (П) или на глагол (Г).)
(…) Око педесет званица, витезова и властеле, поседаше. Негде одјекну звоно. На тај знак отворише се врата испод једног свода у дну дворане и кроз њих, гурајући се, уђоше жене. Било их је око петнаест, све у шареним хаљинама и с чипканим капицама. Жагорећи, жене заузеше скоро целу једну страну трпезе. Главна међу њима била је Томанија, супруга Николе Алтомановића, жена меснате главе и големих груди. Испод ониског чела и чупавих обрва блескала су два црна, неумољива ока. Остале жене, привидно стидљиве, смејуљиле су се и испод ока гледале младе витезове. Никола Алтомановић био је на челу трпезе. Десно му је седела његова љубимица Достана, а лево брат Тома. Поред Томе било је празно место, одређено за испосника Василија, калуђера из манастира Леснова. Испосник је требало да дође при крају гозбе да мудрим речима и добрим саветима утиче на друштво.Трпеза је била претрпана чинијама, тепсијама и карлицама препуним меса, сира, хлеба и сваковрсна воћа. Пехари и кондири беласали су се према светлости свећа. Слуге, све младићи с дугом косом на увојке, обучени у кратке жупанчиће и чакшире припијене уз ноге, упирали су очи у господара, спремни да сместа испуне сваку заповест. Жупан стаде надмено гледати по званицама, као да жели да се увери јесу ли се сви добро сместили, а у исти мах да на њиховим лицима прочита степен захвалности и оданости.
(…) Властела, витези и жене, гледајући тобоже немарно тепсије, чиније и карлице, нестрпљиво су очекивали оца Василија. Млади витези су искоса погледали жене и девојке преко пута. Оне су се снебивале, смејуљиле, пућиле уста и подгуркивале се лактовима. Једна покрупна, с косом боје кудеље, обучена у као крв црвену хаљину прошарану белим цветићима, гутала је очима Дамјана Оливеровића. Друга, сувоњава црнка, жена стотинара Миљка, умилно се смешила на Лазара Мусића, не хајући што су њен муж и млади поклисар заказали за сутра мегдан на живот и смрт. Црни витез Гаврило пиљио је у Достану. Девојка је избегавала његове ватрене погледе и кришом посматрала Милоша, пасторка властелина Градимира (Ради се о Милошу Кобилићу тј Обилићу). Младој девојци није падало на памет да је његов очух у немилости код Алтомановића. Међу званицама за трпезом расло је нестрпљење, јер се отац Василије није појављивао.
(…) Међутим, појави се и отац Василије, калуђер зарастао у дугу косу, браду и бркове. На његовом кошчатом телу висила је џока од кострети, испод ње су извиривале широке чакшире одваљана сукна и најпосле босе ноге с големим и мало одвојеним палчевима. На лицима властеле, витезова и жена блесну блаженство, јер појава испосника за све је значила почетак гозбе. Отац Василије помисли да је његова личност изазвала утисак, па да би задовољио верне озарених лица, стаде читати молитве. Он без предаха очита седам пута »Оченаш«, три пута »Богородице дјево« и два пута »Вјерују« са свих дванаест чланова. Кад заврши молитве, отац Василије знаком крста благослови јело и пиће и седе на клупу поред Томе, говорећи да га сви чују: – Данас је Мала Госпојина. Богу ће бити угодно да овом приликом мало премрсим. Калуђер сместа извади из карлице једну повелику тртицу од ћурана. На тај знак сви за трпезом прионуше јелу. Отац Василије устаде и диже пехар. Сви се поведоше за њим. Он отпоче: – Хвалимо господа! Он нам свакодневно даје прилику да га славимо. Срећни су они који га у срцу носе. Срећни су и млади, јер осећају благодет љубави. Срећни су и стари, јер су познали мудрост. Срећни су и они који праштају и који осете благодет давања, а још срећнији који умеју да добро узврате добрим. Нису мање срећни и невини страдалници, јер њихова жртва увек уроди плодом. Ко се држи слова господњег биће срећан на овом, а блажен на оном свету. Благосиљам овај скуп часних витезова, богобојажљиве властеле, смерних госпи, а пре свега нашега племенитог господара и велможу, жупана Николу Алтомановића, његову блажену и пуну врлина супругу Томанију, брата Тому и његову чедну кћерку, девицу Достану. Нека се слави име добрих и племенитих Алтомановића! Званице пљеском и гласним повицима поздравише говорника. Отац Василије наискап испи пехар вина и, напустивши друштво, оде у своју испосничку ћелију. За трпезом настаде пуњење и пражњење пехара. Свако је пио колико је хтео и могао. Вино се обилато точило на сваком делу трпезе. Однекуд се појави певач с лаутом у руци. Он је, такмичећи се са послугом у јелу и пићу, у кухињи прослављао дан ослобођења родоначелног Алтомановића. Црнпурасти и змијоглави Византинац, по имену Онесикрит, био је на дворовима познат по добром певању, пијанству и лоповлуцима. Полупијани гости одушевљено поздравише певача.
(…) – Не треба! – рече Милош и устаде. — Четири себра доказаће да смо мој очух и ја издајници. А како не би доказали, кад им господар у једној руци показује сребрни перпер, а у другој троструку канџију и прети да ће их предати у руке Дебелом Мршевићу. Себар ће и свога оца отерати на вешала, само да избегне тамницу и справе за мучење. Овај начин нашег господара добра је поука за све неваљалце како поштеним људима треба отети имање! – Доста! — викну жупан и тресну песницом о сто. – Ко се усуђује да говори! Деран, кога сам удостојио да седне за моју трпезу! Зар мислиш да ће господар твога господара и такве подлости употребљавати да би ваљано казнио издају? Свиње да чуваш, робе, а не да с витезима седиш за трпезом! – Нико од мојих предака није био роб, нити је свиње чувао! – довикну Милош. – Чуваћеш их ти! – пресече га жупан. У тамницу с њим! На мучилиште! Убити неваљалца! – завикаше многи.- Чули смо шта су себри казали. Никакви докази нису више потребни. Миљко, доведи шест ратника. Кратконоги стотинар сместа устаде и изађе у двориште. Мало затим врати се са шест снажних момака. – Водите их у тамницу! – викну жупан. Градимир и Милош се погледаше. Ниједан од њих није имао оружје. Они без речи устадоше и пођоше према излазу. Опкољени стражарима, изиђоше у двориште.
Поноћ се приближавала. Свежи поветарац дувао је са Златибора носећи мирисе смоле и мајчине душице. Велика капија на граду била је широм отворена. Коњушари су догонили коње с ноћне испаше. Стражари са сужњима застадоше на степеницама, јер су коњи, тискајући се, закрчили пролаз. Повезани пратиоци поклисара и сељаци из Босне лежали су на другом крају пространог дворишта. Придижући се и кривећи главе, робови су према светлости буктиња гледали два сужња на степеницама и стражаре око њих. Одједном изнеколико грла одјекнуше повици. Још последњи коњи нису ушли у двориште, а Милош тресну песницом за врат стражара испред себе, другог удари ногом и јурну према капији, шмугну између коња и изгуби се у мраку. Поколебани стражари за часак застадоше, па онда четворица појурише за бегунцем. На степеницама из подземног дела града појави се Дебели Мршевић. Тамничар шчепа за мишицу властелина Градимира (Милошевог очуха) и одвуче га низ степенице. Кад жупан дознаде да је Милош побегао, спопаде га бес: – Педесет момака на коње па за њим! – викну. – Ухватите га или убијте, кућу издајника спалите, слуге поробите!…“
