Ужички историчар Драгослав Риле Богдановић рођен је 1932 у Ужицу у делу града зв. “Клисура”. Растао је Риле у послератно доба кад се држава градила рукама, кад су машине биле реткост. Давне 1947. године, као тек свршени основац, угледао се на старијег брата и сестру, пријавио у бригаду и као Титов омладинац градио на радној акцији пругу Шамац-Сарајево. Хтели су да га као премладог врате са акције у Ужице, али он је био упоран, снашао се и остао. Копао је с акцијашима тунел Врандук, жуљеви су пуцали, било је претешко, али се два месеца ту радило и певало: „Јуриш Ере на кубике за изградњу републике“.
Градио је са златиборском омладином Језеро на Краљевој води. Следећих година на радним акцијама 1948. градио је магацин за потребе ЈНА у Горјанима, наставио с изградњом београдског Хотела „Југославија“. Следећег лета градио је Студентски град у Новом Београду, а 1950. обнављао центар Београда на Теразијама. Још чува ударничке значке с акција којих се с носталгијом сећа. Једном приликом је рекао: “ Било је тешко. За мене је радна акција била тада награда, што су ми омогућили да допринесем обнови порушене земље. Дружење, стицање знања, упознавање градова, допринос напретку, све то је много значило нама из мале вароши.”
У Ужицу је завршио Гимназију, а студије историје на Филозофском факултету у Београду. Предавао је историју у Ужицу, био управник Историјског архива, па кустос у музејима у Ужицу и Бањалуци, те директор маузолеја на Опленцу и Карађорђевог конака у Тополи. Као управник архива тражио је од сарадника да више раде, наилазио на озбиљан отпор. Морао да се брани од политичара којима су се ти сарадници жалили. Као кустос детаљно је објашњавао групама о музејским поставкама кроз које их је водио. Био је један од најбољих ужичких професора историје. О старом ужичком насељу “Клисура” објавио је књигу, која је са допунама изашла у три издања.
Идеја да се сачува успомена на становнике дела Клисуре тј. некадашњег Друма- Престолонаследникове улице, јавила се такође историчару Ужичанину Александру Калу Спасојевићу. Његова породица је становала у горњој улици од 1837 до 1945. године. Калу здравствено стање није дозвољавало да напише књигу, живео је у Београду и имао је проблема са видом, “жутом мрљом”. Позвао је свога доброг пријатеља, колегу Рила Богдановића, рођеном у Клисури, да оствари његову идеју и одисеја “Ужичка клисура” уз помоћ историчара из Историског архива Мула Чарапића о овом ужичком топониму и његовим становницима је започета. До сада су објављена три издања са допунама.
