Стеван Маленковић је рођен 1880. године у Шашовцима покрај Сремске Митровице. Преминуо је у Ужицу 1940. године. Као гимназијалац, а касније и студент, у Сремским Карловцима и Новом Саду припадао је покрету Светозара Милетића, када се одушевио идејом хуманизма, словенства и борбе за уједињењем свих Јужних Словена. Због паљења мађарске заставе у Новом Саду, осуђен је на годину дана затвора. У Ужице је пребегао 1909. из Аустроугарске.
У ужичкој Гимназији предавао је српски језик, а по потреби латински и немачки. Касније је био први директор новоотворене ужичке Учитељске школе. Веома обрзован, визионар, био је инцијатор, оснивач и први хоровођа градског хора “Златиборска вила” и учесних многих културних активности и манифестација у вароши и школи. Као добровољац учествовао је Балканским и Првом св. рату. После рањавања, иако недовољно излечен, био је у редовима српске војске на Солунском фронту.
После завршетка рата 1918. Наставио је да ради у Ужицу од 1925 до 1933. Био је први директор учитељске школе. Затим до 1939. године, до одласка у пензију, директор Гимназије. Успешно је организовао наставу, био је ваома захтеван према гимназијалцима, наставничком колективу, али их је и штитио када је то било потребно. Умро је у Ужицу 1940, где је по сопственој жељи сахрањен на гробљу на Доварју.
Године 1927. добио је сина Дејана. Филозофски факултет завршио је у Београду. Пре тога је радио је у Комбинату “Златибор”, на градилишту на Тари 1951. године, а затим до краја живота бавио се новинарством. Био је филозоф, новинар, песник, публициста у Ужицу, уредник културне рубрике Вести. Од 1961. до 1963. године уредник Туристичке штампе у Београду. Био је и референт у Удружењу новинарских предузећа и новинарских установа Југославије, пословни секретар, а затим саветник у Пословном удружењу индустрије папира СФРЈ до 1979. године.
Књижевне прилоге и Ликовне критике објављивао је у листовима: “Вести”, “Просветни преглед”, “Туристичке новине”, “Наша штампа”, “Радио Београд”, “Борба”, “Дуга” и др. Писац је поговора и предговора у некоколико збирки песама. Од марта 1985. до краја живота, 1993, приватно је издавао лист “ТУ” ( регистарска таблица Титово Ужице), који је умножавао и слао на адресе пријатеља и посланика пера из ужичког краја. Одржавао је добре везе са родним градом и Завичајним удружењем Ужичана у Београду.
Године 1965. објавио је књигу песама “Панонске баладе”. “Креманско пророчанство” приредио је са Драгољубом Голубовићем 1982, 1984, 1986 и 1988. године. Године 2003. Дејанова супруга објављује његов рукопис “Ужички амаркорд”, књигу о збивањима у вароши на почетку и средином прошлог века. То је слика душе Ужица, која се извлачи из турске касабе понашањем његових житеља, облачењем, забавом, радом… Само човек који заиста воли свој град, могао је да исприча овакве приче, које се читају као најлепша проза.
