Влада мисли о свему.
Народу је једина брига
како да преживи!
Кад платим струју, кирију, воду,
остаје ми да одјавим телефон!
На време смо извезли мозак.
Сада имамо само бирачко тело!
И следећи избори биће поштени.
Што не памте ни најстарији грађани!
Ако успеју најновије
владине економске мере,
хлеб ће моћи да се купује и на кредит!
Знали смо да је Вођа слеп,
али нас је привлачио
његов поглед на свет!
Избеглице су долазиле у Србију без ичега.
Нису желели да продубљују социјалне разлике!
И ти си ми неки просјак.
Ко ти даде диплому професора!
Одлично се држимо…
Само да издржи сламка!
Многи Ужичани некада су радо свакодневно слушали емисију на Радио Београду у поподневном ударном термину “Породица Јовановић – свакодневница једне породице”. Дуго времена се није знало да већину тих духовитих текстова, који су били у маниру радио драме, и које су читали најпознатији глумци попут Зорана Радмиловића, пише Ужичанин, професор књижевности Раде Јовановић, звани “Врабац”.
Раде Јовановић професор – афористичар рођен је у Сребрници 1939. године. У Ужицу је завршио основну и Учитељску школу, дипломирао је у Групи за српскохрватски језик и југословенску књижевност на ужичкој Вишој педагошкој школи, затим на Филолошком факултету у Београду. Као учитељ радио је у Костојевићима, као наставник у Стапарима и Ужицу. Био је директор и саветник кординатор у Дечијем одмаралишту “Златибор” у Ужицу.
Био је један је од најпознатијих афористичара данашњице, превођен на многе светске језике, заступљен у скоро свим афористичарским антологијама у земљи и свету. Био је председник КПЗ Ужице и добитник Златне значке КПЗ Србије. Био је председник Књижевног клуба “Паун Петронијевић” у Ужицу, у два мандата одборник СО Ужице, члан Удружења књижевника Србије, оснивач првог приватног Радија 31 у Ужицу и главни уредник, оснивач и главни и одговорни уредник првог приватног листа „Ужичка недеља“; уредник листа „Привредник“ у Ужицу; стални сарадник емисија “Време спорта и разоноде”, поменутих “Јовановића“, “Веселе вечери” Радио Београда, хумористичких емисија Радио Сарајева, Новог Сада и Загреба, загребачке СН ревије, Јежа, Хумора, Секси хумора, новосадског Осмеха, НИН-а, Данаса, Просветног прегледа, франкфуртских Вести, колумниста ужичких Вести, уврштен у значајне личности Биографског лексикона Златиборског округа. Добитник је многих књижевних награда.
Објавио је седам књига:
Сан је да све ово сањамо – афоризми, КПЗ Ужице, 1994.
Кућа смећа – афоризми, “Водич”, Ужице, 1995.
Хапyграми – епиграми, “Кадињача”, Ужице, 1995.
Србија на истеку – афоризми, КПЗ, Ужице, 1997.
Пусти, мужу, рогове – еротски афоризми, “Ортоза”, Ужице, 1999.
Кратко и касно – афоризми, АГОРА, Зрењанин, 2008. и 2010.
Из Црвене бановине – еротски афоризми, АГОРА, Зрењанин, 2010.
Године 2016 је преминуо после дуже и теже болести. Ужички писац Драган Р. Филиповић је написао:
“Умро Врабац. Што би Васко Попа рекао: ‘Не знам шта му би, он досад није радио такве ствари’. Међу најзначајнијим достигнућима, а много их има, књижим му то што је стао иза младих снага града. Примио нас је, косате и надобудне, на кафу у канцеларији дечијег одмаралишта и радо полемисао; умео је да нас подржи и када је то било можда, и пресудно. Зато, Раде, иди мирно преко реке; ни у том подухвату не дај Бојаџијама и одрођенима да ти приђу. Не треба теби помоћ Анђела на дугом путовању које си предузео; нека буде уз тебе као вољено друштво. Испоздрављај тамо.“
