Рашкин је био ужичка легенда малога фудбала, омиљена личност у Ужицу више од 30 година, посебно на теренима малога фудбала и ужичким кафанама. Живео је по правилу жене, спорт и алтруизам (љубав према ближњима, несебичност)“, рекао је:
„Волео сам и волим жене, спорт и људе – дозвољавам себи да повремено променим повремени распоред“.
Важио је за једног од најдуховитији Ужичана, знао на хиљаде вицева које је могао причати сатима, па је био и почасни цењени гост у ужичким кафанама. Никада никога у свом животу није повредио, ни речју ни гестом и ако су га противници на спорском терену, иначе пријатељи у животу, тукли у игри. Ипак, он као прави џентлмен, није дозволио противнику да га испровоцира. Тако за време свог тридесетогодишњег аматерског фудбалског стажа ниједном није искључен из игре.
Увек је изгледао елегантно, уредно у свакодневном животу, па и на фудбалском тререну. Ужичани су га запамтили као посебног фудбалера, са изузетно уредном спорском опремом и тој својственој елеганцији и на терену. Ужички мангаши су га „опомињали“ на утакмицама да је заборавио да стави кравату, па га за то прати малер. Али, то их није спречавало да га, после великог броја постигнутих голова, на рукама изнесу са терена. Када знају да ће на спорским терену код Соколане, а касније на Плажи и Великом парку, играти Рашкин, утакмице је пратило и 4-5 хиљада Ужичана уз громогласно навијање „Рале – мајсторе!“. За тих близу 40 година бављења фудбалом, Рашкин је у директним двобојима са стотинама голмана дао 15.000 голова, који су безуспешно покушавали да зауставе ужичког „Мистер гола“.
Нама, који смо гледали Рашкина на малим теренима, где се увек играо најлепши фудбал – онај из љубави, за своју душу, памтимо да је Рале био незаустављив, везивао је по двојицу чувара, што је омогућавало играчима његове екипе да постижу голове. На врхунцу Ралове малофудбалске каријере, бројних трофеја из далеке Америке стигла је и клупска заставица Балтамор баласта, клуба у коме је играо тада највећа звезда фидбала из Ужица, Србо Стаменковић, са посветом: „Највећем играчу малог фудбала, Ралу Рашковићу. Нумеро 10 – Србо Стаменковић“.
Пехари, плакете, медаље, златна копачка и на крају на Рашкиновој опроштајној утакмици у малом фудбалу и пехар за допринос у развоју спорта, нису оставили равнодушним ни спорске новинаре ван Ужица… Тако се у Ужицу појавила екипа „Индиректа“ и направила репортажу о Ралу, под насловом „Велико име у малом граду“. Том приликом је поменута и навијачка песма коју су Ужичани испевали свом Ралу Рашкину. Ред је да и она уђе у Ужичанствени незаборав:
Увек кад гол постигне,
Он високо руку дигне…
А кад судац крај одсвира,
Публика му не да мира.
Од терена њега носе
и са њиме се поносе.
