Kako je Srećko (Feliks) otkrio Evropi Užice (prvi deo)

1225

Da njega nije bilo, mnogo toga se ne bi znalo o Srbiji druge polovine 19. veka. On je jedan od mnogih stranaca koji su svoju ljubav prema Srbiji pretočili u dela o njoj i za nju. Zvučim staromodno, ali ovo je zaista potpuno tačno. Jer, Bečlija Feliks Filip Emanuel Kanic bio je arheolog, etnolog, istraživač, zaljubljenik u antičko nasleđe, kartograf, umetnik i – što je za nas, razumljivo, najvažnije – pisac naučnih i putopisnih knjiga o Srbiji.

Rođen je u Budimpešti, 2. avgusta 1829. godine, kao sin jevrejskog fabrikanta. Studirao je umetnost na Bečkom univerzitetu. Prvo se bavio muzikom, a onda slikarstvom i postao dobar crtač. Najviše je slikao akvarelom i tušem. Od 1858. godine putovao je po južnoslovenskim krajevima – Dalmaciji, Hercegovini, Crnoj Gori, Srbiji, Bugarskoj, Bosni i Makedoniji. Posebno je pažljivo beležio arheološke i geografske podatke i pravio dobre ilustracije arhitektonskih ostataka, crkava, ljudi itd. Putujući, postao je etnolog južnih Slovena. Evropi su njegovi radovi bili zanimljivi jer su prikazivali malo poznato područje, da bi kasnije njegov rad inteligentnog amatera bio prevaziđen napretkom naučne etnologije. Posle putovanja po Srbiji Kanic je objavio dva dela manjeg obima: Rimski nalazi u Srbiji (nem. Die römischen Funde in Serbien), objavljeno u Beču 1861. godine i nekoliko godina kasnije – Srpski vizantijski spomenici (nem. Serbiens byzantinische Monumente, Beč, 1864). Jedno od njegovih najznačajnijih dela i vrhunac arheoloških istraživanja je Rimska studija (nem. Römische Studien in Serbien) u kojoj je istakao zalaganje da se spreči uništavanje kulturnog blaga. U Lajpcigu je 1969. godine štampano izuzetno obimno delo, Istorijsko-etnografske studije sa putovanja 1859-1868 (nem. Serbien. Historisch-etnographische Reisestudien aus den Jahren 1859-1868, Leipzig, Fries, 1868. XXIV+744) u kome je na preko 700 strana, sa mnogobrojnim ilustracijama, predstavio Srbiju, njen narod i istoriju. U svojim delima opisivao je objekte troslojno: prvo je opisivao lokaciju, zatim istorijski aspekt, dok je treći deo sadržao podatke o trenutnom stanju. U Srbiji je najpoznatija knjiga Srbija, zemlja i stanovništvo od rimskog doba do kraja XIX veka (nem. Das Königreich Serbien und das Serbenvolk von der Römerzeit bis zur Gegenwart, 1904). Kanic je sarađivao sa srpskim naučnicima toga doba, Jankom Šafarikom, Jovanom Gavrilovićem i drugima, od kojih je dobijao podatke o tome gde se mogu naći ostaci rimske kulture i o srpskim manastirima.

Bio je kraljevski ugarski savetnik i vitez austrijskog ordena Franje Josifa, nosilac medalje za nauku i umetnost, nosilac srpskog Takovskog ordena i ordena Svetog Save i počasni član Kraljevske saksonske akademije nauka. Preminuo je u Beču, 8. januara 1904. godine

Feliks Kanic (fotografija oko 1865. F. W. Rösler, Wien)
Feliks Kanic (fotografija oko 1865. F. W. Rösler, Beč)

Evropa je zahvaljujući knjigama Feliksa Kanica saznala da Kneževina Srbija nije mračna i nekulturna, kako se mislilo. Nove generacije dobile su pouzdan izvor za proučavanje života u Srbiji druge polovine 19. veka. Posebno možemo da mu budemo zahvalni mi Užičani, da nije napisao mnogo toga, ne bi znali iz istorije našega kraja, niti bi znali kako su Užice i ovaj kraj izgledali u drugoj polovini 19. veka.

Istraživač – istoričar umetnosti po vokaciji, arheolog po senzibilitetu, proćiće ovim krajem i upoznavši užički kraj, ostaviti nam, sredinom 19. veka, ne samo crtež nešto kasnije miniranog grada, već i opise ostataka rimskih belega, zatečenih na terenu. Ne zna se zašto se Feliks Kanic zainteresovao za tada prilično nepristupačnu Srbiju – u njegovim knjigama nema ni reči o tome. O njemu su poznati samo osnovni biografski podaci koje sam naveo. Beležio je svoja zapažanja rečima i crtežom, i postao etnolog Južnih Slovena. Proglašen je vitezom austrijskog ordena Franje Josifa, dobio je medalju za nauku i umetnost, srpski Takovski krst, Orden svetog Save, i bio je počasni član Kraljevske saksonske akademije nauka.

Srbiju je prokrstario nekoliko puta tokom četiri decenije “od Miloša do Aleksandra” kako je naveo, “od plodne Posavine i šumovitog Podunavlja do austrougarske pogranične karaule kod Novog Pazara, pa pored Beograda upoznao svih 15 okružnih gradova, kao i 56 od 72 sreska mesta”. Na prvo višemesečno putovanje krenuo je 1858. godine „radi sakupljanja materijala za pisanje jednog etnografskog dela”. U tome su mu pomogli ovdašnji naučnici Janko Šafarik i Jovan Gavrilović, upućujući ga na mesta gde se nalaze ostaci rimske kulture i pričajući mu o srednjovekovnim manastirima. Taj svoj prvi boravak opisao je u knjigama “Rimski nalazi u Srbiji” i “Srpski vizantijski spomenici”, objavivši ih u Beču 1861, odnosno 1864. godine. Bili su to prvi katalozi, popisi sačuvanih spomenika Srbije, s tada najnovijim i najvažnijim podacima o njima.

Feliks Kanic (ilustracija viamilitaris2016.blogspot.rs)
Feliks Kanic (ilustracija viamilitaris2016.blogspot.rs)

Dopunjavao ih je prilikom svakog sledećeg boravka u Srbiji. Knjiga “Rimska studija u Srbiji”, napisana 32 godine nakon već pomenutih “Rimskih nalaza”, inače kruna njegovih arheoloških istraživanja, rezultat je Kanicovih nastojanja da svakog puta zabeleži moguću nastalu promenu na terenu. Novoj knjizi je, osim dopuna i još tačnijeg opisa antičkog nasleđa, dodao i geografsku kartu s mestima na kojima se nalazio i najmanji ostatak rimske kulture.

Detaljnim zapažanjima Kanic je prikazao bogatu istoriju mlade kneževine, njen narod i običaje, a pre svega njeno kulturno nasleđe. Ta slika nije se podudarala s važećom predrasudom evropske javnosti o narodu koji živi s “one strane” Dunava. Poverovali su mu, zbog očigledne nepristrasnosti i objektivnosti. Kanic je poštovao pravilo koje je jednom prilikom ovako najavio: “Stoga će u mom prikazu ljudi i zemlje pored svetlih stranica biti i tamnih slika, ali one u svom krajnjem utisku neće dati ni isključivo ružičastu, ni isključivo sumornu sliku, kakvu obično daju površni ili pristrasni posmatrači srpskih prilika.”

Nije se ustručavao da ispriča Evropi i o opakim osvetama u Srbiji, o čestom nepoštovanju zakona, o uništavanju kulturnog i spomeničkog blaga, ali s isključivom namerom da opomene, ne da optužuje. Pisao je i da poduči i obavesti čitaoca i da ga zabavi. Njegovi tekstovi o nekom naselju, manastiru, građevini, ili bilo kom drugom objektu, počinju opisom mesta na kome se nalazi, nastavljaju se pričom o nastanku i završavaju se opisom njegovog trenutnog izgleda. Evo, na primer, kako im je prikazao manastir Žiču:

Kanicov akvarel manastira Žiča (Narodni muzej u Beogradu)
Kanicov akvarel manastira Žiča (Narodni muzej u Beogradu)

“Tu leži Žiča u kojoj su krunisana šestorica srpskih kraljeva. Ona leži na pitomoj poljani, usred lepuškastih sela, bogatih njiva, usred zelenilom olistalih gora, ali ne kao ostali manastiri skriveni u mračnim dubinama gorskim, već na jednom lepom brežuljku blizu vode Ibra. Manastir je osnovao, po predanju, kralj Stefan Prvovenčani, sa svojim sinom Radoslavom u trinaestom veku, i posvetio ga svetim apostolima Petru i Pavlu, a crkvu je sagradio početkom tog veka sv. Sava, koji je, kao prvi arhiepiskop, ovde i stolovao. Do pre jedno dvadeset godina crkva je još bila porušena, kube i svodovi su bili tako oštećeni da su neki delovi popadali, a neki, opet, bili skloni padu. Ali se u to doba još mogla razaznati, na tom nekadašnjem divnom zdanju, kako je crkva bila zidana.”

Kanic je pisao zanimljivim i živim stilom, prilagođenim ukusu tadašnjih čitalaca. Takođe, trudio se i da temom zainteresuje što šire čitateljstvo, naročito ono “nestručno”. Nije skrivao lični utisak o mestu koje opisuje, nije smatrao da će mu zbog te privatnosti čitaoci manje verovati.

Mnogo podataka iz 19 veka o Užicu i njegovoj okoli na malom broju stranica je dao “Srećko” Feliks Kanic, na našu sreću, isto i o celoj tadašnjoj Srbiji. I da Užice ima tvrđavu, i da je turska nošnja bila moderna među varoškim Srbima, i o novim poslovnim potezima, lepoti prirode, rimskom nasleđu… Neobično bogata je njegova građa – geografska, etnografska, kulturno-istoriska, ekonomsko statistička, arheološka, umetničko istorijska iz starijeg i novijeg vremena. Pored geografsko istorijskih trenutaka, Kanic je svuda sa nesumljivom ljubavlju, proučavao narodni duh i intelegentno otkrivao nacionalna blaga koja tek čekaju nacionalno korišćenje i pun razvoj. Užicu je dodelio prvo mesto u srpskim gradovima. A sve je to napisano i naslikano, reklo bi se, filmskim jezikom i brzinom na malom broju stranica. Njegovi likovni radovi i dan-danas često su jedini svedoci i tragovi istraživačima srpske narodne nošnje, običaja, građevina, delova gradova, ljudi. Kanic je ostavio stotine crteža, skica i akvarela i svi su izvanredni, a pre svega dragoceni, koji ga dopunjuje opisom onoga što je olovkom nemoguće iskazati.

Najpoznatije delo o Srbiji Feliksa Kanica je „Istorijsko-etnografske studije sa putovanja 1859–1868” objavljeno u Lajpcigu 1869. godine. Na preko sedam stotina strana velikog formata s mnogobrojnim ilustracijama Feliks Kanic je zaokružio svoje decenijsko bavljenje ondašnjom Srbijom. Svako poglavlje knjige je celina, jedan opis oblasti, jedno okružje. Knjiga je presek stanja, prava slika stvari svih oblasti tadašnje Srbije. Proučavaoci Kanica naročito su u njoj isticali nastojanje da Srbiju opiše pogledom neutralnog posmatrača, da ga ništa ne odvuče u pristrasnost ili da ga već stvorene zablude ne navedu na pogrešne zaključke.

Kad je 1904. godine završavao korekturu prvog toma novog izdanja ove knjige, Kanic je iznenada preminuo. Delo je u tri toma, poslednji je objavljen 1913. godine pred rat, ponovo dočekano s najvećim pohvalama i zanimanjem. U njemu je bila Srbija koja se menja i koja napreduje: Kanic opisuje razvoj naselja iz godine u godinu, beleži promene u društvenim odnosima Srbije, istražuje njenu modernizaciju i pažljivo prati i ispituje prihvatanje novih evropskih strujanja u raznim oblastima života, nagoveštavajući novo doba. Prema Kanicu, Srbija druge polovine 19. veka pokušavala je da uhvati korak s novim evropskim tokovima, sve se više okretala velikim zapadnim uzorima nastojeći da ih prilagodi svom okruženju. Feliks Kanic, Evropljanin, tome se radovao.

Naravno nas u Užičanstvenom zanima Užice, užički kraj, te na sledećim stranicama neka nam ga prestavi sam naučnik svojom rečju i crtežima, kao i crtržima i fotografijama arhive Užičanstvenog:

– Najzad smo se ispeli na greben, koji zajedno sa nekoliko drugih brda, visokih 500-700m, čini ivicu kotla, u kome se na visini od 430 m, nalazi Užice. Put mu se približava spuštajući se oštro izlomljenim krivinama; uskoro razaznajemo njegov grad na visokom, usamljenom kršovitom brdu; minareta i kupole su se sve jasnije ocrtavali, svetlucava Đetinja je bila na vidiku, pa se onda ukazao i beli crkveni toranj; najzad su se raspoznavale i pojedinačne kuće, okružene zelenilom. Divna večernja rumen zalila je ceo prizor pred nama, sjedinjujući njegove rasute delove u harmoničnu celinu. Bio sam očaran ovom slikom u veoma romantičnom Užicu i dodelio sam mu prvo mesto među srpskim gradovima.

Kanicov crtež Užica i varoši, 1860.
Kanicov crtež Užica i varoši, 1860.

Užice, sedište moravske eparhije, koju je 1224. osnovao sveti Sava, i cela njegova okolina, koja je nosila naziv prema Rujnu od koga danas postoje samo ruševine jugozapadno od Vrutaka, odlikovali su se odranije visokom kulturom. O tome svedoči ne samo Jevanđelje štampano u njegovom manastiru (treća knjiga, glava 16.), već i ostaci nekropole sa sarkofazima i nadgrobnim kamenovima iz srednjovekovne Srbije. Da je Užice na početku prvog turskog nadiranja već bilo jako utvrđeno, govori predanje da je knez Lazar svoga protivnika Nikolu Altomanovića držao zatvorenog u tamošnjem gradu, koji su srpski carevi koristili kao državni zatvor; o tome svedoči saopštenje Hadži – Kalfe da je sultan Mehmed II, prilikom pohoda na Bosnu, zauzeo Užice tek pošto je popalio kuće “ispod utvrđenog grada”. Jedan sveštenik koga su poslali stanovnici nezadovoljni starešinom, priča Hadži – Kalfa, savetovao je sultanu da posadu istera nadimljavanjem. Tako je učinjeno i ona se predala. Opustošeno utvrđenje je posle dvadeset godina obnovljeno, a sa prevoja u ravnicu preseljena je varoš počela toliko da napreduje, da ju je ovaj naš muslimanski putopisac zbog toga, zbog njenog rajskog položaja i lepih vrtova, upoređivao sa Mekom.

Tvrđava je porušena 1867.godine, sa položajem oko koga u oblika slova S teče Đetinja. Ona je bila veoma neobičan primer utvrđivanja u srednjovekovnoj Srbiji. Njen donji deo je bio oslonjen na strmu krečnjačku stenu, imao je oblik trougla nagnutog prema jugu, čiji su se dugi zidovi spajali u jakoj kuli koja se uzdizala na samoj obali Đetinje, visoka uža strana imala je kao krunu okruglu kulu, koja je sa srednjim delom tvrđave, na isturenoj steni okrenutoj varoši, bila povezana natkrivenim hodnikom. Taj deo je činio nepravilan četvorougao sa mnogim malim kulama i ogromnom glavnom kulom koja je branila prilaz od varoši. Ovde se nalazio jedan dubok bunar, do koga se spuštalo stepenište sa 156 stepenika, a voda se izvlačila gore posebnim mehaničkim uređajem. Potpuno izdvojeno, dostupno jedino kamenitom stazom, ležalo je na stenovitom stubu najviše utvrđenje sa četiri ugaone kule i jednom višom osmatračnicom u središtu, koja su, reklo bi se prema lošem stilu gradnje, naknadno podigli Turci, verovatno na ostacima nekog antičkog kastela (Ono je ucrtano na jednom planu Užica iz 1737. godine u bečkom Ratnom arhivu).

Napad pruske grenadirske pešadije, "Postdam divova" 1745. godine (slika Carl Röchling-a iz 1913)
Napad pruske grenadirske pešadije, “Postdam divova” 1745. godine (slika Carl Röchling-a iz 1913)

Prema izvorima iz ovoga vremena, jaku užičku tvrđavu je u austrisko-turskom ratu 1688. godine zauzeo saveznik Austrijanaca Apeja, a 1690, zajedno sa obližnjom varošicom “Nisilitza” (Ivanjica) kapetan Zanilacki; značajnu ulogu ona igra ponovo tek u avgustu 1737. godine. Posle prolaznog brzog prodora Austrijanaca prema Jagodini, odvijala se oko Užica jedna vojna akcija, koju danas prosto ne možemo shvatiti, a koja je bila od ogromnog značaja za ishod rata.

Da bi zaštitili započeto povlačenje sa Južne Morave i dobio utvrđeno uporište za odbijanje neprijatelja sa bosanske granice, slabi vojskovođa Zekendorf, povodeći se za lošim savetima, izdao je naređenje da se zauzme Užice, koje su Turci čvrsto držali. Dugom nizu strateških grešaka dodata je još jedna. Jer Zekendorf je iscepkao najbolji deo svojih snaga pred jednim malim mestom, koje u srednjem veku nije bilo bez važnosti, ali u 18. veku više nije moglo da pruži dovoljnu zaštitu jednoj potučenoj armiji, ili da na duže vreme zadrži pobedonosno prodiranje drugih. Na žalost, maršal je tek posle ličnog rekognosticiranja Užica, koje je uklješteno među visokim brdima i lako se može zaobići, uvideo beskorisnost njegovog zauzimanja. Pukovnik Lentulus, koji je 23. septembra opsedao tvrđavu sa šest četa grenadira, dva topa i dve haubice, tvrdio je da se već suviše angažovao i da bi zbog toga bilo besmisleno prekinuti opsadu. Da bi ućutkala dva topa u tvrđavi čiji domet nije bio veći od 300 koraka, zauzeta je dominatna uzvišica 800 metara visokog Mačkatskog gaja i na neprijatelja otvorena paljba iz osmofuntovnjaka. Dvadeset šestog septembra Zekendorf je poslao u Užice maršala Filipija i inžinjerskog kapetana Rajhela da rukovodi opsadom. Istovremeno, tamo je upućeno 12 bataljona pešadije, 5 pukova konjice, 4 poljska topa i 2 merzera da pojačaju opsadu i da spreče pomoć tvrđavi koja bi došla spolja. Ni to nije bilo dovoljno, već su za tim trupama došli još princ Valdek i grof Valis sa brigadama „Schulemberg“ i „Lercher“; konjica je ostala u istočnoj varošici Požega. Na jednom ratnom savetovanju, kome je presedovao maršal Filipi, donesena je odluka da se počne sa bombardovanjem Užica.

Grof Fridrih Hajnrih fon Zekendorf (mezzotinta J.J. Haida iz 1745.)
Grof Fridrih Hajnrih fon Zekendorf (mecotinta J.J. Haida iz 1745.)

Zekendorf je stigao u logor 28. septembra. Naredio je da se posednu prolazi za Valjevo, Novi Pazar i Višegrad, konjica da kontroliše teren do Drine i da se ubrzano izgradi jedan redut kod pomenute izolovane utvrde. Potom je sa topovima od 26 funti prišao tvrđavi na 200 koraka i otvorio vatru na glavnu kapiju. Lentulus, odvažan i okretan borac, ostao je duša ovog napada, koji bi bez velikog angažovanja snaga uspeo, da je u celosti prepušten njemu. Od nekoliko begunaca Srba, koji su se užadima spustili iz tvrđave, Zekendorf je saznao da posada ima samo 200 ljudi i da je odbrana usesređena na glavnu kapiju, iznutra dobro zabarikadiranu. I umesto da se baci na savlađivanje otpora na toj kapiji, Zekendorf je Užicu, koje su branile svega dve karonade, i dalje prilazio kao pravoj tvrđavi i nastavio je radove na regularnom opsedanju. Jer kako bi inače u Beču mogao da opravda toliko rasipanje snaga i vremena? On je posle povlačenja od Niša morao jednim blistavim podvigom, zauzimanjem „neosvojive tvrđave“ da razbije sumnje osvojoj sposobnosti, koje su se javile na dvoru, a zato je malo Užice kao takva tvrđava moralo „pasti“!

Crtež opsade Užica 1737. god.
Crtež opsade Užica 1737. god.

Zato je po drugi put izvršen „nov raspored snaga“ i preduzeto „opšte bombardovanje“. Pošto vatra koju su otvorile grenadirske čete, u službu uzeti Srbi i 6 topova, nije postigla željeni učinak, da istera šačicu Turaka koji su se osećali sigurni u svom kamenom gnezdu, konačno je doneta odluka da se počne s otvaranjem glavne kapije. Za taj pokušaj s primamljivim osećanjima su pridobijena dva tesara, koje su srpski begunci poveli iz tvrđave; međutim iz tvrđave sručena lavina kamenja pa su morali da se vrate neobavljena posla. Sad je odlučeno da se počne sa novim bombardovanjem kapije. Ovu opsadu kapije po svim pravilima ratne veštine platilo je životom 150 vojnika. Pošto je izgubljeno još 60 ljudi prišlo se kapiji na desetak koraka i pod neposrednom Zekendorfovom komandom – kakav zadatak za vrhovnog komandanta armije čiji se front protezao od Save do Drine – dovučena je baterija sa 6 topova i donesena odluka da se sutra izvrši juriš. Kad su opsednuti videli da su ozbiljno ugroženi, oni su u toku noći počeli pregovore. Ujutru su istakli belu zastavu i užadima spustili dva oficira da potpišu predaju. Zekendorf ih je primio sa svim formalnostima i odobrio iste uslove pod kojima se ranije predao Niš.

Turska posada je otvorila kapiju užičke „neosvojive tvrđave“ i 23. oktobra 1737. godine napustila Užice, čije je zauzimanje carska vojska platila 220 mrtvih i ranjenih, među njima i 30 Srba. Maršal je dodao još nekoliko topova, snadbeo je municijom i hranom i predao je na čuvanje kapetanu fon Šenku sa 200 vojnika. Možda je baš on izradio one planove i crteže opsade Užica, koji se nalaze u bečkom Ratnom arhivu.

Užička tvrđava u Srbiji oko 1865. (ilustracija iz časopisa Zlatá Praha br. 3 1865, digitalizovano od strane Češke akademije nauka)
Užička tvrđava u Srbiji oko 1865. (ilustracija iz časopisa Zlatá Praha br. 3 1865, digitalizovano od strane Češke akademije nauka)

„Zauzimanje Užica je bio poslednji prividan uspeh Zekendorfova pohoda. Potrošio je mnogo dragocenog vremena na beskorisno opsedanje užičkog orlovskog gnezda. Turci su dobili na vremenu da organizuju lake koničke odrede, koji su armiju u povlačenju prema Savi uporno napadali, da bi u valjevskim brdima ugrabili i celu komoru. Klonula duhom, ne ispunivši ni najskrmnije nade, koje su se javile posle uspešno započetog pohoda, carska armija je stigla na borovitu niziju oko Šapca. U Bečkom dvoru su dozvolili opsadu Užica da bi obezbedili osvojeni deo Srbije. Videli smo, međutim, da je ona donela plodove samo Turcima, a neljubazan prijem njegovih hrabrih branilaca na bosanskom tlu, o kome priča turski hroničar onog vremena Omer – evendija, može se objasniti jedino samovoljom turskih vezira. Na putu ka Srebrnici, kamo je posada zahtevala da bude odvedena, nju je zajedno sa pratnjom od 130 nemačkih konjanika i dva konjička kapetana, zarobio hrabri četobaša Mehmed i odveo u turski logor. Veliki vezir je dao pratnji dva dana za odmor, darivao njene oficire čohom za nove uniforme i svakog konjanika dukatom. Međutim užički komandanti Hadži Isamil i naib Mustafa ubijeni su po njegovom naređenju pred carskom vojskom: otuda, znači, upornost koju su turski komandanti i slabih tvrđava pokazali u onom ratu. Ubrzo posle toga Muhamed je sa 6000 ljudi uzalud pokušavao da otme tvrđavu od Austrijanaca; on je opustošio varoš i okolna sela, ubijao je sve što mu je palo pod ruku, a mnoge žene i decu odveo je u vezirov logor, gde je oduševljeno dočekan. Tek posle Zekendorfova povlačenja Užice je glađu prinuđeno na predaju. Posle toga Turci su pristupili obnavljanje kule na tvrđavi.

Veliki Vožd Crni Đorđe
Veliki Vožd Crni Đorđe

Na početku ustanka Srbi su 1805. Bezuspešno opsedali užički grad. Međutim, dogovorili su se sa Turci i dalje zadrži tvrđavu, a da u varoši muslimani i Srbi imaju svoje odvojene sudove. Godine 1807. Karađorđe je, pošto je iz svog šanca na Kruščici otpočeo bombardovanje i razorio jednu džamiju, posle krtkog otpora Turaka, osvojio Užice. Tu se kasnije knez Miloš istakao i bio ranjen. Godine 1812. major Gramberg o Užicu je zapisao: „ Ima krenelirane zidove sa 5 flankiranih kula i 13 topova. Njime dominira obližnje brdo, pa sam preporučio da se ono utvrdi, što je prihvaćeno. Varoš koja je imala 12000 stanovnika pretvorena je u pepeo.

Miloš Obrenović (Pavela Đurkovića 1823, ulje Narodni muzej u Beogradu)
Miloš Obrenović (Pavela Đurkovića 1823, ulje Narodni muzej u Beogradu)

Godine 1813. U Užicu je zapovednik bio Miloš; ostavši bez dovoljno municije i podrške, on je napustio njegove šančeve. Turci su ga uzeli bez borbe i, oslanjajući se na tvrđavu, bez milosti su se svetili raji. Neki viđeniji Srbi su 1814. izbegli smrt tako što su smelo iskočili kroz prozor visokih kula užičkog grada. Godine 1915. Srbi su opet čvrsto opkolili tvrđavu. Iz Bosne u pomoć su joj pohitali Đul-beg i sin mu Zenail-beg, na čelu trupa od nekoliko hiljada ljudi, s velikom količinom životnih namirnica. Međutim, njih je hrabri Lazar Mutap sa 3000 Srba dočekao i potukao kod Južnog Ljubanja. Kad su na Malom Zabučju opsadnici Užica istakli na motkama 130 odsečenih turskih glava, među njima i glavu Đul – Bega – što se dobro videlo sa grada – izmučena posada se predala.

Kanicov crtež Turaka koji prelaze ćupriju na Drini
Kanicov crtež Turaka koji prelaze ćupriju na Drini

Miloš je za serdara Rujna imenovao Jovana Mićića, koji je najpre boravio u Čajtini, a posle u Arilju. Godine 1832. između Srba i Turaka je došlo do krvavog sukoba, pa je Miloš naredio da se Turci isele u Požegu. Međutim, već 1835. veći deo se vratio, a da bi im se obezbedila bolja zaštita, serdar Mićić je 1839. kao načelnik došao u Užice, gde je sagradio sebi konak, koji sam 1860. zbog njegovog zanimljivog čardaka skicirao. O ovom energičnom čoveku pričao mi je toplički načelnik Petar Božović, koji je rođen u Užicu i od svog oca više puta slušao da se Mićić, kad se vratio 1833, na mostu na Đetinji napao veći broj Turaka, bacio se sa svog odličnog konja u reku i tako srećno umakao.

Užička Žitna pijaca sa Zlatiborcima i Mićićev konak na Slanuši (Kanicov crtež)
Užička Žitna pijaca sa Zlatiborcima i Mićićev konak na Slanuši (Kanicov crtež)

Godine 1845. je u Užicu bilo samo 700 Srba; kad sam ga 1860. prvi put posetio bilo ih je već 2000 (pored 3700 muslimana, koji su tada imali 35 džamija i medresa) Sedište episkopije koja je postojala već 1737. I zvala se „užička“, Miloš je premestio u Čačak. U Užicu su 1860. službovali jedan prota i jedan pop.

Serdar Jovan Mićić, rad Užičanke akademske slikarke Jelene Tijanić Savić
Serdar Jovan Mićić, rad Užičanke akademske slikarke Jelene Tijanić Savić

Do 1867. Užice je bilo jedno od sedam utvrđenih mesta koje je Porta, oslanjajući se na više puta pominjani hatišerif iz 1830. godine, držala sa vojnom posadom. U vreme moje prve posete (1860) upravo se radilo o nekoj popravci živopisne tvrđave i njenih isturenih tačaka, magacinima je dat oblik drevnih narodnih ambara, popunjavale su se rezerve municije i celokupno tursko stanovništvo varoši je mnogo pažnje poklanjalo tvrđavi, koja u nemirnom vremenima treba da mu pruži zaštitu. Na mojim skicama sačuvan je za budućnost izgled ove neobične tvrđave. Na povratku u varoš divio sam se sa dva lepa kamena mosta na Đetinji (Đulajića i Kasapčića most), koja su povezivali delove turske varoši na jednoj i drugoj obali reke. Verovalo se da su ih gradili još Rimljani, ali ipak je prihvaćeno da pripadaju srednjovekovnoj srpskoj ili ranoj turskoj epohi (Kanic u svom opisu Užica pominje da je Turčin most obnovio), kad su srpski graditelji gradili i višegradski most na Drini (Kanic se ovde poziva na srpsko poreklo Mehmed Paše Sokolovića i njegove srpske neimare). Obnavljanje srušenih ograda na mostovima, da bi prelazak preko njih u mračnim noćima bio bezbedniji, Turci su smatrali izlišnim. Ali Srbi su ih koristili i 1867.

Užice, prelazak srpske vojske preko mosta na Đetinji (Kanicova skica)
Užice, prelazak srpske vojske preko mosta na Đetinji (Kanicova skica)

Ovi i drugi propusti, vidljivi na svakom koraku, mogu se objasniti fatalističkom životnom filozofijom Turaka. Zaista bi čovek morao da bude duboko prožet načelima ovog bezbrižnog pogleda ne svet, da bi u zgradi koja je svakog časa pretila da se sruši morao svaki dan spokojno da se predaje tihom uživanju u neradu i sitnim zadovoljstvima. Žalosno stanje nekada raskonošnog konaka sa dvoranama i kolonadama od peščaram u kome je rezidirao užički mudir, i koji je u isto vreme bio i turska škola, medžlis i zatvor, prostor se ne da opisati.

Mudirov konak 1860. godine (Kanicova skica)
Mudirov konak 1860. godine (Kanicova skica)

Iz pukotina su izrasle biljke puzavise i širile se kao ukras po zidovima, pa je čovek bio u iskušenju da, protivno svakome iskustvu, poveruje da baš one držeći delove zidova da se ne raziđu svako na svoju stranu, štite turski podmladak, mudri medžlis (Medžlis je viša lokalna organizaciona jedinica Islamske zajednice koja u pravilu obuhvata najmanje sedam džemata koji čine jednu celinu) i zatvorene osuđenike od užasne katastrofe! Da nekom padne na um da ih ukloni, niko ne bi smeo ostati u tom zdanju! O tome sam razmišljao dok me je poslednji užički mudir Ibrahim-beg i poslednji turski sudija Ali-Hafis vodili kroz razne odaje konaka.

Nigde nisam video biblioteku i arhiv, koji su prema turskim predstavama o javnim ustanovama, potpuno izlišne, zapadnjačke stvari; jedino je u sudnica, sa starim ćilimovima, puškama i drvenim škrinjama, visilo na zidovima i nekoliko platnenih torbi sa aktima. To ne znači da nije bilo procesa; blizine bosanske granice je još od ustanka otežavala uspostavljanje mira u jugozapadnom delu Srbije, ubistva i pljačke su stalno bili na dnevnom redu. U Užicu se sve obavljalo usmeno. Turska je bila i ostala Eldorado za neprijatelje birokratskog piskaranja.