Teško je prežaliti građevine porušene u ratu, ali je još teže prežaliti one koje su porušene u miru. “Sokoli” – nekada to beše odraz srpske nacionalne fizičke kulture i spremnosti za zdrav život, a užička “Sokolana” bi najveći ponos varoši pored Đetinje. Ovo je kratko pripovedanje sa ogromnim pijatetom o užičkoj znamenitosti, koju dozvoliše da srušeše neki političari, došli u Užice na školovanje, novi komunistički kadrovi ponikli na posleratnom radnim akcijama.
Tu “Preko reke”, najpoznatija zgada je bila Sokolana, jedna od najlepših zgrada u Užicu. Generacije Užičana i njihovih gostiju sa strane su se divili ovoj užičkoj zgradi, njenoj celini ili pojedinostima. Lukovi njenih prozora, kolonada na balkonima i kupola na zadivljujeće lepim površinama krova, kao da su uzeli nešto nekadašnjem Aleksandrovovom mostu, prelazištu koji iz grada vodi pravo prema Sokolani.
Pamtim njenu jedinstvenu lepotu. Bila je kao neka stara dama puna ponosa i tradicije. Bilo je to mesto, koje je govorilo o tadašnjoj lepoti i gospostvenosti Užičana. Ponosan sam što pripadam generacijama koje su zapamtile Sokolanu. Kada su rešili da je sruše, zapustili su je namerno ali, ni ta zapuštenost tom zdanju nije mogla da otme jedinstvenu lepotu.
Generacije Užičana su išle tamo na gimnastiku i većinu sportova kojima su se bavili. Da plešu na matineu, za koncerte i razne priredbe, čak i za političke skupove, koji su takođe bili nezaoblazni u minulom vremenu ispred Sokolane ili u njenoj prostranoj dvorani, koji su u tom gospostvenom Užicu bili sa stilom i merom. Uživali su Užičani pod krovom Sokolane, koja je bila okrenuta prema Aleksandrovom mostu i Užicu. Uklapala se u nove trendove i nove sportove.
