Тешко је прежалити грађевине порушене у рату, али је још теже прежалити оне које су порушене у миру. “Соколи” – некада то беше одраз српске националне физичке културе и спремности за здрав живот, а ужичка “Соколана” би највећи понос вароши поред Ђетиње. Ово је кратко приповедање са огромним пијатетом о ужичкој знаменитости, коју дозволише да срушеше неки политичари, дошли у Ужице на школовање, нови комунистички кадрови поникли на послератном радним акцијама.
Ту “Преко реке”, најпознатија згада је била Соколана, једна од најлепших зграда у Ужицу. Генерације Ужичана и њихових гостију са стране су се дивили овој ужичкој згради, њеној целини или појединостима. Лукови њених прозора, колонада на балконима и купола на задивљујеће лепим површинама крова, као да су узели нешто некадашњем Александрововом мосту, прелазишту који из града води право према Соколани.
Памтим њену јединствену лепоту. Била је као нека стара дама пуна поноса и традиције. Било је то место, које је говорило о тадашњој лепоти и госпоствености Ужичана. Поносан сам што припадам генерацијама које су запамтиле Соколану. Када су решили да је сруше, запустили су је намерно али, ни та запуштеност том здању није могла да отме јединствену лепоту.
Генерације Ужичана су ишле тамо на гимнастику и већину спортова којима су се бавили. Да плешу на матинеу, за концерте и разне приредбе, чак и за политичке скупове, који су такође били незаоблазни у минулом времену испред Соколане или у њеној пространој дворани, који су у том госпоственом Ужицу били са стилом и мером. Уживали су Ужичани под кровом Соколане, која је била окренута према Александровом мосту и Ужицу. Уклапала се у нове трендове и нове спортове.
