Ужице је од 1912. године било везано железницом ускога колосека, преко Чачка и Крагујевца са Сталаћем. Тада су путовања за Београд трајала дуго, морало се прелазити из једне композиције у другу, чекати сатима на везе. Поштанске пошиљке су касниле. Тек током прве деценије, после Првог светског рата, играђена је непосредна веза са Београдом преко Чачка, Горњег Милановца , Лајковца и Обреновца. Са друге стране, пруга ускога колосека тада је продужена од Ужица преко Шаргана до Вардишта. Тако је Ужице било повезано са Сарајевом и Дубровником.
Где год да је „Ћира“ укидан, мештани су га горко оплакали, а насеља која су губила пружну везу више никада нису имала исти живот. Уз пругу је цветала пољопривреда, јер су сељаци „Ћиром“ носили сир, млеко и друге производе у град. Златиборски сељаци некада су носили робу у Сарајево и увече се враћали кући, други су били окренути ка Београду. Свака железничка станица имала је липу, а под њом су увек, у исто време, стари људи долазили и палили луле. По проласку возова намештали су сатове, јер су могли да се ослоне на њихову тачност, и уопште, проласци возова обележавали су ритам живота.
