Док није стигао воз Сталаћ – Чачак – Ужице, прво је саобраћала дилижанса која је ишла из Крагујевца, а заустављала се пред Дринчићевом кафаном, на Житном пијацу према Главној улици. Путем од Сарића Осоје низ Царину, поред гимназије, тандркала су кола са арњевима, праћена једним пандуром и кочијашем (званом сурџија), који је тада дувајући у криву месингану трубу, давао знак да стиже пошта из Пожеге, Чачка, Крагујевца, Ваљева до Београда…
Почетком двадесетог века, Ужице је било повезано нешто удобнијим фијакером и то релацијом: Царина – Сарића осоје – Трешњица – Пожега – Бубарево брдо – Вучковица – Крагујевац до Младеновца, а даље возом до Београда. За Ваљево се путовало преко Пониковице, Пјевћеве Механе изнад Добродола, Карана, Трнаве, уз Црнокосе, преко Косјерића и Букова, преко Ластре…
У фијакер је могло да стане четворо на два седишта и било је једно место поред кочијаша. Пртљаг се позади везивао на федере, увезан као бала. Његова тежина је давала је већу стабилност фијакеру и сигурнију вожњу. Фијакер је био савремене конструкције са кошем, који се могао раширити и скупити, и са точковима окованим гвоздеом шином. Иако избачени доласком воза, остали су сведоци масовније појаве аутомобила тридесетих година двадесетог века.
Прва српска поштанска кола: то су удобне покривене кочије са шест седишта и запрегом од три коња. Ова поштанска кола била су покривена увоштаним платном четвртастог облика, са бочним улазима на предње и задње седиште. На платну су били уцртани симболи поште: повијена ловачка краћа труба преко писма. Таква поштанска кола су саобраћала између свих среских места.
На Златибору ко жели може и дан данас да се провоза туристички дилижансом – поштанским колима, која су стигла директно са некадашњег Дивљег запада, која су набавили за златиборски ранч “Зова”.
