Tu gde se nekad nalazilo “tursko groblje” i deo Užica koje su nazivali “Grobnica”, posle odlaska muslimana spontano je izgrađen gradski trg – Žitna pijaca. Po svojoj nameni i po svemu što je nudio, žitni pijac je bio centar Užica. Svi su se sa tim slagali i vlast i građani, koji su tu kupovali žito, suhomesnate proizvode, beli mrs, i seljaci koji su tu održavali vašere, kao i lutajući cirkuzanti, koji su visoko iznad pijaca razapinjali svoje žice i konopce, po kojima su akrobate vozili bicikle ili izvodili neke druge “lomivrat” veštine. Nemci su tu 1941. podigli vešala, partizani su tu održavali vojne parade i političke mitinge. Ljotićevci su 1943. održali komemoraciju svojim izginulim vojnicima u Sečoj Reci, u bitci sa četnicima, i komandantu Lautneru, zvanom Miloš Vojinović, zetu Andrije Mirkovića. Posle rata partizanska vlast je prekrstila užički centar u “Trg oslobođenja”.
Konačno su pobednici u ratu i revoluciji petnestak godina posle rata odlučili šta će sa centrom Užica, tako što su rešili da ga sruše i da naprave novi trg, koji je dobio ime Trg partizana. Glavna namena Trga partizana bila je da čuva sećanje na partizansku borbu i njenu slavu. Da bi još bolje obavljao takav zadatak, na Trg je postavljena poveća bronzana figura Josipa Broza. Tu, osim spomenika Titu, nije bilo mesta za ništa drugo, Trg je bio podređen nameni čuvanja sećanja na partizansku borbu i njenu slavu.
Šta se dalje događa objasni užiški akademik Ljuba Simović:
– “Vremenu u kom je trg projektovan i građen, i cilju koji je tom projektu postavljen, ta figura je bila dovoljna. Ali ono što je moglo da bude simbol jedne ideologije, nije moglo da bude simbol jednog grada, i izraz njegovog identiteta. Sedište jednog političkog mita nije moglo da se nametne kao trajno sedište Užica. I bilo je sasvim prirodno što je, kada je taj politički mit potrošen i simbol na koji se on oslanjao, i koji je izražavao, uklonjen sa Trga. Međutim, uklanjanjem tog simbola bio je samo polovičan potez: uklonjena je skulptura partizanskog vrhovnog komandanta, ali je ime Trg patizana ostalo, čime je pokazana naša sklonost ka kompromisima i političkim rešenjima, ali i naše nepoznavanje, i podcenjivanje značaja i vrednosti mikrotoponima.
Posle uklanjanja Titove skulpture, ovaj abiciozno zamišljen Trg, koji je nekad bio pijaca, sve do danas je ostao prazan. Na njemu nema ničega osim senke mračne i agresivne vertikale hotela “Zlatibor”. Stanovnici haotičnih novih naselja, podignutih po okolnim brdima, u kojima su kuće nagomilane jedna na drugu, i u kojima se nečiji prag naslanja na nečiji krov, nemaju svest ni o ustrojstvu grada ni o ulozi i značaju gradskog sedišta. Njihovo središete je ostalo u selima koja su napustili. A ono malo preostalih starosedelaca, posle svega što su preživeli i izgubili, ne znaju čime – kojim simbolima, kojim smislom, kojim obredima, kojim sadržajima i sećanjima – da ispune gradsko središte, koje im je, uostalom, samo polovično vraćeno.
Tokom leta, na desnom obodu Trga, ispred kafića i restorana, pojavljuju se crveni, plavi, žuti, ili narandžasti suncobrani, i stolovi i stolice od ratana, bambusa ili plastike. Te žive boje, živopisna mladež koja se tu okuplja, doprinose živosti i depatetizaciji ovoga prostora. Ali tom prostoru je potrebno još nešto. To nepoznato i suštinsko nešto nećemo da otkrijemo i definišemo ako se otvoreno ne suoćimo sa krizom koju stvara sva ova praznina u nama i oko nas. Ta kriza nije samo urbanistička.”
