Za prijatelje je bio “Pilac”

345

Ako je iko zaslužio od užičkih novinara nezaborav, to je Đorđe Pilčević Pilac. Bio je to divan novinar, istraživač, čuvar sećanja, nad sve – dobar čovek.

Đorđe Pilčević Pilac
Đorđe Pilčević Pilac

“Rođen 15. januara 1938. godine, u mestu Kruščica kod Arilja. Novinarstvom je počeo da se bavi 1963. godine u užičkim „Vestima“, gde je radio do 1979. godine. Od 1979. do 1989. godine bio je stalni dopisnik „Politike“ iz užičkog kraja, a potom dopisnik „Borbe“. Objavljivao je tekstove u „Narodnom vojniku“ i listu „Za domovinu“. Penzionisao se 1997. godine, nakon čega je nastavio da sarađuje sa „Vestima“. Više od četrdeset godina bavio se publicistikom.”

Napustio nas je 2017. godine. Mnogo toga nam je ostavio, mi koji smo ga poznavali smo ponosni.

Petra Ćurčić: „Dragi Kovač, da nije tvojih priča o Užicu i Užičanima, ne bismo znali ko nas je od njih napustio. Nisam znala da Pilac nije više sa nama. Divno si ga opisao. Sarađivali smo dok sam radila u užičkom arhivu. Dolazio je i u Arhiv Srbije tragajući za podacima vaznim za istoriju Užica. Dobar čovek, jednostavan, i novinar koji je uvek tražio podatak više.“

Aleksandar Savić: „Poslednje trenutke proveli smo zajedno pred operaciju na pripremi Dnevnika Stevana Tucovića. Bila je čast i zadovoljstvo poznavati i raditi sa takvim čovekom. Uvek je bio novinar i istaživač, stalno u fokusu događaja. Ostavio je stotine tekstova u novinama i desetine knjiga. Čovek koji je plenio plemenitošću, vrednoćom.“

Pilac pored biste Mihaila Milovanovića
Pilac pored biste Mihaila Milovanovića

Slavenka Zorkina: „Nedeljicom sa svojim društvancem svraćao na čašicu razgovora i čaj od nane u kafe „Lazić“, gde sam ih dočekivala s osmehom i divnim rečima dobrodošlice. Pričali smo o Vestima, Užicu, pa i mom rukometu i poslu kojim sam se tada bavila. Iz njegovih očiju blistala je radost, a sa lica divan prijateljski osmeh. Čast mi je što sam imala priliku upoznati ovog divnog čoveka, svestranog i jako prijatnog. Nedostaje svom društvancetu, a i meni iako sam iz te kafane otišla pre njegovog večnog putaaa. Nedostaje Užicu, Uzičanima i našem novinarstvu…“
Srboljub Gavrilović: „Bog da mu dušu prosti. Ja sam ga upoznao u užičkom arhivu. Neumoran. Uvek spreman da pomogne savetima. Sve imao u malom prstu. Redovno imao članak u bajnobaštanskim novinama, za užičke Vesti pisao mnogo pre 1963 godine…“

Nada Selaković: „Bio je zaista divan kolega i drug, i pošto je istraživao našu “partizansku” i “četničku” prošlost, mi smo ga u redakciji u šali zvali “Vizental iz Kruščice”. Takvi ljudi se ne zaboravljaju…“

Bojan Radojičić: „Upoznao sam ga suviše kasno i imao tu čast samo jednom da sedimo zajedno u Palasu nekoliko sati, koji su proleteli u njegovim zanimljivim pričama. Ostajem mu večno zahvalan za ono što je uradio za Mihaila Milovanovića. Retko prijatan čovek. Baš, čovek!“