Део старе српске градске ношње који се најдуже задржао чак до година пред Други светски рат је либада. Зими је то био обавезан део одеће сваке Ужичанке која га није скидала ни у пролеће, рано и позно лето! То је засигурно био најважнији део гардеробе сваке Ужичанке. Наравно нису у свим сезонама носиле исто либaде. За време зиме када би мраз и снег оковали Ужице носио би се дугачки међу Ужичанкама засигурно и најпопуларнији “зимски” либaде. Тај зимски либaде није био тако дуг како му је име говорило, протезао се од рамена до изнад колена. Део који он није “штитио” штитила је дугачка топла сукња.
Материјал за лице ове практичне и оргиналне одеће употребљавао се свилени сатен, њена постава се није могла замислити ако није била од топлог јагњећег, зечијег или лисичијег шишаног крзана. Крој дугачког либaдеа био је веома интересантан. Ова врста женске ношње се такође шила, попут тадашњих мушких зимских капута, “на један ред”. Обе супротне ивице биле су украшене порубљеним крзном, тако да копче које су спајале једну у другу страну нису виделе, бивајући пришивене за саму поставу. Такав либаде се закопчавао од врата па све до стомака.
Милош Познановић: Лазар Лецтер је био један од првих правих српских фотографа, мада се Анастас Јовановић слови за првог српског фотографа.
Када се Лазар разболео, он је поделио фотографску опрему двојици синова. Млађи Лазарев син, Геополд, је заједно са Ужичанином Владетом Томићем 1882. године, отворио прву фотографску радњу у Ужицу.
Подаци су објављени у Историји српске картонке (до 1903. фотографије су каширане на картон и зато су картонке). Мирослав Александрић, аутор Историје картонке, наводи да је имао прилике да види само дванаест фотографија из Ужичког атељеа Томић-Лецтер. Код мене има девет оригиналних фотографија, али на жалост, само сам једну успео са сигурношћу да идентификујем.
