Како се јело у ужишком крају на прелазу између 18. у 19. век оставио је штуре податке Вук Караџић. Највише се јео кукурузни хлеб. Пшеница, јечам и раж мало су се сејали, па хлеб од ових житарица се ретко користио у исхрани. Пошто је био мало познат, кромпир се мало и сејао.Од поврћа су се највише користили пасуљ, купус, црни и бели лук, мање ротква, грашак. Рен је растао сам у пољу, али се употрбљавао као лек. Када се није постило, јело се месо, зими кисео купус и сланина, млеко, сир, јаја…
Највећа част лети је било печено јагње, зими прасе, а уз то погача, цицвара, гибаница. Уз пост, поред погаче, обично се јео пасуљ, купус, лук. На Петку, али не увек, јео се “грах”, зачињен зејтином и риба. Најчешће се пила мека ракија, која здрављу “не уди”. Код богатијих људи пило се и вино, најпре за време слава.
Милован Цицварић: Један италијански новинар извештава из Србије у 17 веку и каже: Овај народ сваки дан диже устанак против Турака . Данас у једном селу, сутра у другом и сваки дан овај народ гине. Захваљујући великим задругама, у којима се рађа доста деце и храни које има у изобиљу, на овим просторима овај народ опстаје. Па наводи пример како Срби за час закољу јагње и данас, сутра га поједу. И тако често, што је код нас у Италији незамисливо .
Милош Познановић: Уз ову фотографију у „Светлопису“ Снежане Ђенић, стоји легенда: на Пржуљевића имању кратак предах за ручак. Други са десне стране је Мирко Дучић из Доброселице, предрадник на Пржуљевића имању, кога је Илија Лазић забележио и у припреми ручка за пластиоце и у мужи оваца.
