Kako se jelo u užiškom kraju na prelazu između 18. u 19. vek ostavio je šture podatke Vuk Karadžić. Najviše se jeo kukuruzni hleb. Pšenica, ječam i raž malo su se sejali, pa hleb od ovih žitarica se retko koristio u ishrani. Pošto je bio malo poznat, krompir se malo i sejao.Od povrća su se najviše koristili pasulj, kupus, crni i beli luk, manje rotkva, grašak. Ren je rastao sam u polju, ali se upotrbljavao kao lek. Kada se nije postilo, jelo se meso, zimi kiseo kupus i slanina, mleko, sir, jaja…
Najveća čast leti je bilo pečeno jagnje, zimi prase, a uz to pogača, cicvara, gibanica. Uz post, pored pogače, obično se jeo pasulj, kupus, luk. Na Petku, ali ne uvek, jeo se “grah”, začinjen zejtinom i riba. Najčešće se pila meka rakija, koja zdravlju “ne udi”. Kod bogatijih ljudi pilo se i vino, najpre za vreme slava.
Milovan Cicvarić: Jedan italijanski novinar izveštava iz Srbije u 17 veku i kaže: Ovaj narod svaki dan diže ustanak protiv Turaka . Danas u jednom selu, sutra u drugom i svaki dan ovaj narod gine. Zahvaljujući velikim zadrugama, u kojima se rađa dosta dece i hrani koje ima u izobilju, na ovim prostorima ovaj narod opstaje. Pa navodi primer kako Srbi za čas zakolju jagnje i danas, sutra ga pojedu. I tako često, što je kod nas u Italiji nezamislivo .
Miloš Poznanović: Uz ovu fotografiju u „Svetlopisu“ Snežane Đenić, stoji legenda: na Pržuljevića imanju kratak predah za ručak. Drugi sa desne strane je Mirko Dučić iz Dobroselice, predradnik na Pržuljevića imanju, koga je Ilija Lazić zabeležio i u pripremi ručka za plastioce i u muži ovaca.
