Рамс (1996. Године новински чланак: “Ђоко и килави Радовани)
Обично велики људи пролазе крај нас. А ми их не знамо. Кога брига више за уметност, за мајсторлуке, кога је више брига за шалу и мајмунлуке? Човек је напокон негде одлутао. Тражи неке друге уметности, неке друге мајсторе, а мајмунима су одавно израсли велики дуги очњаци. Није им више до шале. А до јуче је било шале – “велике и мале”. До јуче је било мајмунлука, у комшилуку, граду, лову, риболову, па чак и преко. Преко Дрине и Рзава.
За њега је добро што је отишао. А за нас штета што нам однесе шале. Остадосмо свакако скамењени – “килави Радовани“. Осташе само сећања:
“Јебо вас онај ко вас поведе у лов. Јебо вас онај ко вам даде тако блесаве керове. Не зна се више да ли сте ви блесавији или та ваша пашчад – “килави Радовани”.“ Тако би почео своју тираду кад би нам зец у општем метежу и вреви паса готово пролетео кроз ноге.
А ко нас је повео? Ко нас је наоружао? Ко нам је купио или поправио тек купљену пушку, која није хтела да опали? Ко нам даде и препоручи ту пашчад?
Па све он, чувени ужички пушкар Ђоко Дробњаковић, алиас Ђоко Мајмун. Некад Ђокица, некад „Златно око“, а некад „Онај Ђоко“.
Поправи нам пушке, направи нове. Дај боже да нису биле од водоводних цеви. Али су брате, биле сигурне и добро кресале. А она „блесава пашчад“ била су штенад од његове чувене Беле и Витеза, гонича, који још дуго година, деценија, а можда и више никада неће потерати зеца овим просторима. Никад се више неће чути „песма“ правих гонича. Одведе их Ђоко у вечна ловишта. Можда смо то и заслужили, јадни и бедни – „килави Радовани“.
Оде и Миле Икац, одведе Цига. Оде и Миломир Басур, одведе Лиона. Оде Мијо Ђокић, одведе Микана и Цига. Оде Мудреша Јово, одведе Булу. Оде Ранко Зубар, Сировина, фотограф Лазић, Шево, Мутавџија, Милан, Саво Поповић, Киро, Тадиша, Млађо Казанџија, Чанчо Милован, Живко Конда, Владе и Деле Ђујић, Горчета из Глизе, Жиле из Рожанства, Милан, Милета, Бране Станковић…
Одоше и одведоше са собом керове. Остадосмо само ми „килави Радовани“. Једино нам још оста да пишемо реферате и да их честито испратимо – а они су то заслужили. Уз почасни плутон.
Секција Царина – или подружница? Окупи се тог дана на Доварју. Ту су многи другари, па чак Шериф и Неџо из Струмице, подно Мустафиног гроба. Дошли да испрате „великог друга и мајстора – пушкара Ђока Дробњаковића – Мајмуна. Да му одају последњу почаст и сећање – да његова пушка није никад слагала, да су његови штенци од Беле и Витеза увек били најбољи. Да пушци коју он поправи више није требао мајстор. Да су с њим ловови били весели и незаборавни.“
Око раке се окупила маса света. Другови из Првог партизана, где је још код Пошингера са њима Ђоко почео да ради, а затим отишао у инвалидску пензију због леве шаке коју му је пушка разнела, јер је увек експериментусао сам, а не да други настрада.
Припреми се! – командова шеф ловаца са Царине – Неђо Јеротијевић. „Пали“!“ – „Пали“!“ Из обе цеви грунуше око четрдесет ловаца. Тек што је зинуо да каже „Остав!“- однекуд са неба тресну мртва сврака поред саме Ђокове раке.
„Даде Ђоко поене за Ловачко друштво“ – Добаци неко из масе – јер ловци су обавезни да сваке године дају поене у облику убијених сврака, врана, паса скитница итд. Или да плате новчану надокнаду. Ово изазва општу смејурију међу присутним. „Мора да нам он увек направи неку шалу“ – добаци Мићун – „Па, баш и данас“.
Вече је било тихо и сунчано. Баш као да чекамо срндаћа негде у Босни. Сви су већ отишли. Само његови Љубо и Мијо, његова жена Перуника, ћерка Деса и његови другари ловци.
Евоцираћемо успомене. Не можемо да верујемо да је он ту под малом хумком. Осећамо га да је овде са нама, да нас подбада и задиркује. Да смо ми његови „килави Радовани“. Да нас само зафркава… Зато и суза нема.
