„Професионализам је уништио оно лепо у спорту, упркос врхунским резултатима који се постижу, уништавајући могућност масовног бављења њиме“. Рако Суботић
Овај чланак сам написао користећи предходно записана сећања многих Ужичана које помињем у њему.
Одмах после рата у Ужицу су почеле активности на оживљавању спорских друштава, па је већ средином маја 1945. године обновљен рад СД Слободе и њених секција: фудбал, пливање, бокс, стони тенис, одбојка, хазена и скијање. Поред ових спортова, код младих је била популарна атлетика, а нарочито масовна је била гимнастика под надзором легендарног Јоже Јехличке. Други спортови су углавном упражњавани по школама, где се вршила селекција и избор екипа за школска такмичења јер није било других.
На Липи, тачније у данашњој улици Миладина Поповића, Омладинској и Слободана Секулића клинци су пробацивали лопте кроз некакав обруч окачен на ограду, зид или уличну бандеру. Били су то зачеци кошарке у Ужицу, ту у близини Ђетиње.
Прве две праве кошаркашке лопте купљене у једном београдском комисиону је донео 1949. године једини тадашњи ужички студент ДИФ-а Влајко Ковачевић. У јануару 1950. када је дипломирао, професор Влајко је формирао две кошаркашке секције, једну при Градском гимнастичком друштву у чијој екипи је и сам играо. Другу је формирао при Спорском друштву „Први партизан“. Исте године кошаркаши Градског гимнастичарског друштва су прешли у Спорско друштво „Слобода“, тако је настала кошаркашка секција „Слобода“, тада је формирана и женска екипа.
Године 1953. године, кошаркаркашка секција је нарасла у Кошаркашки клуб „Слобода“. Преласком под патронат Ваљаонице бакра у Севојну, почетком 1961, кошаркашки клуб је променио назив у КК Севојно. Године 1972. је променио име у КК Ракета, након преласка у СД „Ракета“, а већ 1976. у КК Први Партизан (СД „Први Партизан“), које је задржао до 1991. године.
Сећам се да је отац Влајко те прве две кошаркашке лопте држао под својим омањим радним столом, који је био у нашем малом стану у Омладиској 28. Да би их што дуже сачувао, давао би их кошаркашким секцијама кад су тренирали и када су играли утакмице у Соколани. Мене нису превише занимале, више ме занимао стари фотоапарат који сам добио на поклон од фотографа Илије Лазића. Мој отац се бавио и фотографијом, био је један од најбољих Лазићевих ученика, тако је и остала фотографија мене са прве две ужичке кошракашке лопте.
Пионири кошарке у Ужицу били су: Влајко Ковачевић, Ђоко Лазовић, Влатко Глушчевић, Зоран Јовичић, Драгослав Мелентијевић Малац, Трцан, Смиља, да би им се касније придружили они нешто млађи Кокан Боровић, Цале Глушћевић, браћа Драган и Рако Суботић, Мића Јоловић, Лазо Глобус, Томо Дикан, Турунџила и многи други заљубљеници у кошарку.
Убрзо се уз мушку кошарку, најпре као посматрачи, а касније и као љубитељи ове игре, окупљају девојке и то је почетак женске кошарке у Ужицу која убрзо доживљава велики успех, „златно доба“ када је клуб водио и тренирао Рако Суботић. Кошарка се до тада играла на часовима фискултуре, да би се на утакмицама између Гимназије и Учитељске школе у сталном ривалитету стварала подлога за омасовљење женске кошарке у Ужицу. Није било лако девојчице и девојке заинтересовати да се баве кошарком, све до доласка Рака Суботића за тренера.
На тренинзима је било толико девојака као да се одржава поподневни матине. Рако је почињао од првих корака, а многе од њих је требало најпре ослободити страха, а неке и стида да се скину и изађу на терен. Уз велики рад и пуно стрпљење требало их је научити да трче за лоптом или без ње, да савладају многе тајне пре него што се одлуче да лопту хитну према кошу. Понекад то изгледа лако, али превише се пролије зноја и уложи труда за сваки онај потез који мами аплауз присутне публика или похвале тренера. То је била потврда да је вредело проводити времена на паркету између два коша. Кошарка се тада играла из љубави према игри без икакве калкулације да се од ње може живети или да то буде професија или животно опредељење. Као и његове кошаркашице, Рако је игри прилазио као својој љубави дајући јој све што је могао, а његове девојке су му узвраћале победама и освојеним трофејима. Већина од њих је почињала прве кораке уз његово ангажовање убрзо задовољавајући своје младалачке снове и већ тада израстајући у шампионке које ће целу једну деценију играти значајну улогу у женској кошарци бивше Југославије.
Више генерација тих девојака окупљених око свог учитеља пружале су својим суграђанима пуно радосних тренутака у сали Соколане, а и у дворанама на страни, достојно престављајући боје клуба и име града.
Још увек поклоници кошарке помињу Рају Антић, Љиљу Старчевић, Биљану Петровић, Љиљану Бацковић, Надежду Сокић, Десу Ђурић, Мару Стојановић, Миру Личину Максимовић, Биљану Ракочевић и многе друге, које би да је било више разумевања стигле до репрезантивног дреса.
Године 1970. „Вести“ су изабрале најбоље ужичке спортисте за протеклу 1969. годину. Најбољи су били аутомобилиста Првослав Шмакић и екипа прволигаша КК Севојно. Кошаркашици Биљани Петровић, испред најбоље ужичке екипе, је уручен пехар. После завршетка првога дела првенства савезне лиге за кошаркашице 1970, као и првенства Југославије за јуниорке, тренер јуниорске и сениорске репрезентације Југославије, Бора Цекић, је објавио да је и “Мирјана Максимовић, талентована играчица ужичког прволигаша КК Севојно, на листи за репрезентацију”. Најзадовољнији је ипак био тренер Рако Суботић.
Ентузијазам, жеља и стручност Рака Суботића нису били довољни да се створи чврста подлога и клуб постане брига града. Без улагања у подмладак, без стварања услова за рад, без селекције по школама није се могао очекивати трајни успех клуба. Тако је после низа успешних година на половини деведесетих дошло време да Ужице није имало женску кошаркашку екипу, иако су за то постојали сви услови. Све школе су имале сале и стручне кадрове, али је недостајао ентузијазам да се код деце пробуди интересовање за афирмацију и доказивање у спорту.
На питање тадашњег спорског новинара на мојој ТВ5, Драгомира Жунића о стању о женској кошарци на половини тих гадних деведесетих година, који су разлози до тога довели, Рако је рекао: „Ја не бих одвајо женску од мушке кошарке, јер и код једних и код других ситуација је веома слична. У жељи да се обезбеде и најминималнији услови пристајало се на све. Чињеница да је клуб више пута мењао име Слобода, Севојно, Први Партизан, Ужице говори довољно. Свака нова управа је водила своју „политику“ и одређивала даљу судбину клуба. Најчешће су то били лаици за спорт. Узмите на пример Бобана Јанковића Блека, који је клуб увео у прву лигу, а одмах затим замењен „стручњаком“ из Чачка, и све је кренуло низбрдо. Бобан је отишао у Борац и њима ваља. Код нас нису били људи којима је спорт у „крви“, већ заслужни како би кроз рад и у спорту поправили рејтинг. Град мора да прихвати кошарку као што су Чачани прихватили Борац или Краљевчани Слогу. Тада се могу очекивати резултати у спорту и ренесанса кошарке у Ужицу. Неке приватне школе не дају могућност за неки већи успех. Ја јесам за то да привреда помаже спорту, али без мешања у стручни рад, одређивање тима и доношење парцијалних решења од данас до сутра. Ужице има изванредне потецијале да буде окосница југословенске кошарке, само треба онима који то желе, хоће и умеју обезбедити услове да раде и стварају. А то се може уз мало добре воље.“
Та екипа кошаркашица КК Севојно је имала изванредне резултте у првој лиги. Тај клуб је дао доста репрезентативки. Мира Максимовић је после отишла у Црвену звезду и она је била репрезентативка из Ужица. После ње била је Дринка Миловић, која има и националну пензију, јер је носилац сребрне медаље са европског првенства, па ту су још Весна Јовановић, Снежана Бошковић, Мира Јанковић и друге.
