Године 1927. Главни одбор Црвеног крста Краљевине СХС доноси одлуку да се у Ужицу подигне Дом сирочади. Ужички одбор Црвеног крста пројекат поверава тада познатом инжињеру Добривоју Мојовићу и радови одмах почињу. Главни одбор друштва издваја суму од милион динара, а ужички одбор од Самоуправе ужичке области добија 100.000 динара. Новембра 1929. завршена је велика зграда складног облика, која је својом величином и комфором требала да симболизује и удобност и сигурност који је ужички Одбор желео да обезбеди свој сиротој деци. Секретар Ужичког обласног одбора, Лазар Бјелић је написао: “Сад је Дом дефинитивно готов. Остварено је једно велико дело на коме се радило више од две године. И, доиста, тим успехом може се Ужички обласни одбор Црвеног Крста с правом поносити.”
Дом је освећен 25. новембра, на Дан Светог Јована Милостивог. Иако је био радни дан, још у 9 пре подне на ужичкој железничкој станици дошло је готово целокупно становништво Ужица – чиновници са својим шефовима, официрски хор, сва удружења и ђаци свих школа. Поворка је у 10 сати кренула овим редом: “Заставе државне и Црвеног крста, војна музика, инвалиди, делегати Главног одбора и Обласног одбора Црвеног Крста, преставници грађанске и војне власти, резерни официри и ратници, представници културних, хуманитарних и осталих удружења и установа, грађанство. Дуж целе поворке са једне стране ишли су соколи, скаути и ученици свих школа, а са друге стране соколице, планинке и ученице свих школа са својим наставницама.” Тада је оваква једна манифестација Црвеног Крста по први пут организована у Ужицу.
Кад је поворка обишла све главне улице, онда је дошла пред Дом. Освећење је извршио лично епископ жички Јефрем, уз асистенцију окружног проте Стевана Бојовића и целокупног ужичког свештенства. У дом су смештене канцеларије Обласног одбора Црвеног Крста и Обласног одбора подмладка Црвеног Крста, који ће до данашњих дана са пуно елана наставити свој успешан рад за велике идеје Црвеног Крста. Јануара 1930, питомци који су одведени у Београд због дотрајале зграде у коју су били смештени, преведени су у Ужице. Новински чланци кажу да су се неописиво радовали, а прва песма коју су запевали на станици била је “Ево нас опет крај нашег села”. “Грађани Ужица, који су из осећања најдубљег човеколубља развијали хуман рад, дочекали су на станици ову децу, коју ће и надаље увек помагати поклонима у новцу, оделу, животним намирницама, посебно за велике празнике Божић, Нову Годину, на Покладе, Ускрс.”
Милош Познановић: Градско купатило, у позадини је зграда Црвеног крста у изградњи (вероватно 1928. година)