Много тога је овај доктор историјске науке из партизанских легенди својим радом довео до истине. Први је нашао документа да је Добривоје Баја Видић, бивши председник председништва Србије радио почетком Другог светског рата као преводилац за Немце у Ужицу. Да је Андрија Мирковић, тада градоначелник Ужица, то знао и да је то био разлог што је Видић, као секретар Окружног комитета, 1944, тражио да се Мирковић стреља, јер је његов рад за окупаторе морао да остане тајна.
Венцеслав Глишић је писао и биографију Слободана Пенезића Крцуна, чију је породицу Мирковић скривао од нациста, и тако истражио и убиство Мирковића. У свом истраживању је дошао до извештаја нацистичке тајне службе Абвер из јула 1941, где се констатује се и да „студент комуниста Добривоје Видић ради као немачки преводилац на железничкој станици”. У истом извештају нацисти криве Мирковића да је као градоначелник, изабран пре рата, 1941. запослио комунисте у градску службу. Вјенцеслав је први изнео праве истине о догађањима у време “Ужичке републике” и много тога још, али то захтева посебан ужичанствени чланак.
Др Венцеслав Глишић је рођен у Злакуси, у селу надомак Ужица. После школовања у Ужицу завршио је на групи за историју филозофског факултета у Београду. На истом факултету је магистрирао 1962. године. У Лајпцигу је изучавао немачки језик на Хердер институту и немачку историју на Хумболт универзитету у Берлину, на ком је 1968. одбранио докторску дисертацију “Терор и злочини нацистичке Немачке у Србији 1941-1944”. Био је сарадник института за историју радничког покрета Србије, потом директор Југословенског библиографског института. Од 1983. до краја радног века 1998. био је научни саветник Института за савремену историју.
Проучавао је историју Србије и Југославије у 20. веку, међународне односе у току Другог светског рата, историју радничког покрета КПЈ и албанизацију Косова и Метохије. Вршио је истраживања за историју Југославије у архивама обе Немачке, у Британији, САД, Совјетском савезу и Бугарској. Резултате својих истраживања објављивао је у стручним часописима и износио на међународним и југословенским конгресима историчара и балканолога.
Био је главни и одговорни уредник едиције докумената ЦК КПЈ за период рата и револуције која има 23 књиге; председник редакције за писање историје СКС и координатор несавршеног пројекта “Титов допринос савременом социјализму и марксизму”. Бавио се и проучавањем локалне историје Србије, писао је историју градова под окупацијом: Београд, Ужице, Ваљево, Пожега, Лесковац, Бор. Један је од инцијатора Ужичког зборника 1972. године, у коме је био главни и одговорни уредник, и члан редакције “Историјског гласника” Друштва историчара Србије.
