Када из правца Пожеге путник уђе с магистрале у Ужице и крене Омладинском улицом, пажњу ће му привући са десне стране Локомотива и вагон некадашњег воза „ћире“. Налазе се ту испед Железничког музеја и ресторана „Ћира“ у згради некадашње старе железничке станице. Са леве стране приметиће некадашњи Ложионички водоторањ са занимљивом бакарном куполом, који је уклопљен у посебну и веома интересантну зграду Ватрогасног дома. Некада је овај простор био једна целина око железничке станице и ложионице са водоторњом, који је изграђен 1927. године. Торањ је својевремено био један од доминатних ужичких објеката. Године 1944, током савезничког бомбардовања Ужица, водоторањ је срушен, а обновљен је одмах после рата када и железничка станица, која је у тој обнови изгубила горњи спрат.
У архитектонској целини Ватрогасног дома архитекте су уклопиле водоторањ који доминира композицијом. Конструкција је полукружног облика, армирано бетонска, скелетна, фасадни зидови су од фуговане црвене опеке, а кров бакарни…
Архитекте који су дали идеју за пројекат ужичког Ватрогасног дома били су Бранко Караџић и Слободан Ковачевић, пројекат архитектонско-грађевинског дела радила је арх. Соња Ћеранић. Радове је извело ГП “Златибор”.
Бранко Караџић, један од архитекта који је пројектовао ужички Ватрогасни дом, рођен је у Ужицу 1929. године. Архитектуру је завршио 1955. у Београду. Као водећи пројектант, израдио је низ урбанистичко-архитектонских пројеката насеља и стамбених, пословних, школских зграда, дечијих установа у Београду, Ужицу, Бањалуци, Ћуприји, Осјеку, Тузли… На Куби, у Анголи, Русији итд.
При пројектовању стамбених насеља полазио је од идеје о враћању градском амбијенту и оживљавању улице, док је коришћењем природе терена и избегавањем затворене форме, искоришћавао колико је било могуће природно осунчавање и слободне визуре на најбољи начин је остварио идеју о хуманом становању. Многобројне пројекте је радио у дуету са архитектом Слободаном Ковачевићем, међу којима је и Ватрогасни дом у Ужицу.
