Шездесете године су доба експанзије југословенске забавне музике, и почетака домаћег рока. Основано је неколико фестивала, на којима су промовисани бројни певачи, чему је допринела и телевизија. Масовно су се продавале грамофонске плоче, певачи су ишли на турнеје и одржавали солистичке концерте у Ужицу, у Дому ЈНА. Данас је ту Градски културни центар и у овој давној 1964. на истом месту је било стециште ужичке културе и нових трендова. Деценије пролазе, али неке добре навике остају. Због таквих места као што је некадашњи ужички Дом ЈНА, забавна музика постала је свима доступна, а певачи су доживљавали масовну популарност.
Фестивалска музика је била под јаким утицајем француске шансоне и италијанске канцоне. Веома се водило рачуна о квалитету, публика је помно пратила фестивале и путем телевизије. Наступ, одећа, фризура све је било доведено до савршенства. У то време се подразумевало да певач одлично пева, да текстове и песме пишу најбољи текстописци, композитори и аранжери. Певаче су пратили најбољи оркестри и због свега тога те песме су и данас наш евергрин.
Лично, иако још нисам напунио 12 година, сам се заинтересовао за рокенрол музику која је већином из Енглеске стизала у Србију. Почео сам да слушам Радио Луксембург, малобројне плоче, јер ми је отац Влајко овог марта 1964. купио грамофон, звао се „Супрафон“. Прве YU рок групе копирали су узоре са запада. Две године раније, 1961, под утицајем „Шедоуза“, настао је први српски рок бенд „Силуете“, са фротменом Зораном Мишчевићем. Убрзо су се у Београду појавили „Златни дечаци“, „Елипсе“, „Црни бисери“. У Загребу „Црвени кораљи“, „Златни акорди“, „Делфини“, у Осјеку „Динамити“, у Сарајеву „Индекси“. Ја сам све то записивао, немајући појма зашта ће ми то требати. После 22 године у листу „Рок „1986. је изашао додатак „Корени YУ рока“, штампан у 100.000 примерака са мојим потписом.
У Дому ЈНА гостовали су тада веома познати гости из Загреба, вокални састав 4М са Терезом Кесовијом и иструменталним тријом Бранка Булића. Биоскопска сала дома је била пуна, а 4М је захваљући Телевизији, као и Тереза Кесовија, био веома популаран у Т. Ужицу.
Овога месеца игранке су се одржавале у Дому ЈНА, где је свирао Оркестар Дома ЈНА. У Радничком дому у Севојни, Оркестар КУД-а. У горњој сали Градске каване и у Сали
Гимназије на игранкама је свирао оркестар „Ере“ Милоша Броћића.
У Дому ЈНА концерт Учитељске школе, на концерту са хором и оркестром дириговали су Вукашин Шуманац, Петар Јовановић и ученица Андријана Јоковић, која је са Мирославом Јездићем одушевила присутне својим певањем.
У ужичким биоскопима су играли: у Дому ЈНА совјетски ”Петар и Катарина”, ”Хиљаду очију доктора Музанга”, ”Соломон и Саба”, ”Рат дугмади”, у бископу Партизан ”Психо”, ”Чапајев”, ”Багдаски Лопов”, ”Шапутање на јастуку”, који је одушевио Ужичане. Овај филм доживљава изузетан комерцијални успјех, поставши једно од најпопуларнијих остварења у каријерама Рока Хадсона и Дорис Доy. Захваљујући овој улози Хадсон је стекао славу, те наставио каријеру као успешан филмски и телевизиски глумац. Дорис Деј је била успешна америчка глумица, певачица и активисткиња за права животиња. За тапкароше испред биоскопа “Партизан“ је речено да то не раде из нужде. “Препродавци карата су младићи, скоро деца. Из џепова препуних карта вире цигарете, речник им је псовачки, опхођење дрско”. Моја баба Мара их је једноставно звала „мангупарија“ и мени говорила да се трудим да никада не будем такав, и нисам…
Прослављено је 60 година библиотеке у Чајетини. Тада је имала 11.500 књига, захваљујући њеном управнику, библиотекару Љубиши Ђенићу. Касније ће постати својеврсан културни центар Златибора и носиће његово име.
Како су генерације Златибораца запамтиле Љубишу Пуја Ђенића? Пазарни је дан. Гужва, свуда чабрице са кајмаком, катраном, где погледаш ситна и крупна стока. Дошли сељаци из златиборских удаљених села у Чајтину, педесетих година прошлога века, да продају нешто од својих производа. У свој тој гужви, међу високим Златиборцима иде од једног до другог један омален, мало погурен човек, са великом торбом пуном књига. Радо га дочекују, свакоме да неку књигу: “Вратићеш кад прочиташ, следећи пут кад кренеш на пијац”. У торбуљини за свакога понешто, некоме Достојевског, некоме мале књиге пољопривредне библиотеке, сликовнице за децу. Тада је Пујо био управник чајетинске библиотеке и једини запослени, човек од књиге. А Златиборци кад прочитају, јуре га по Чајетини да врате књигу.
Рођен је 3. маја 1914. године, у породици Рајка Ђенића, познатог последњег златиборског кириџијског кафеџије, код кога су кириџије ноћивале. Необична је то кафана била, посебна. Имала је библиотеку са 1000 књига. Ту у таквој кафани, пуној прича из старина Златибора, времена када је Рујном господарио ударна песница књаза Милоша, сердар Јован Мићић, растао је Пујо. Био је то болешљив али уман дечачић, који је морао је да остане уз оца у Чајетини, није могао да упише ужичку гимназију, највећу му жељу. Када је прездравио, било је већ касно. Остане да ради у кафани, а око њега силне књиге, и чека ноћ како би им се посветио. Виђали су га како са блоком и оловком лута по златиборским селима, црта и пише. Скицирао је и пределе Златибора.
Најпознатији шумар тада Ужицу је био Владимир Луковић. У свако доба дана а и ноћу, у зеленој лугарској униформи корача горе – доле по Тргу партизана покупи и отпатке и баци у корпу, опомене понекад децу, замоли да не шутирају јако лопту која се често заутављала у цвећу и украсном шибљу. Владимир је од 1961. године био чувар Трга, пре тога је био шумар на Дивчибарама.
Ужичани су критиковали што је за отварање школе за глуву децу поводом свечаности у Градској кавани потрошено 500.000 динара, а за намештај у школи 250.000 динара. Што Феријални дом (хотел Турист) требало је да буд готов до 1. маја 1963, а није завршен. Сазнали су се разлози – Г.П. ”Златибор” није имао комплетан главни пројекат. И зграде Суда, Супа (Мупа) је требало да се нађу под кровом, објашњено је да се чекали пролећни топли дани. Критиковано је и то што је на пијаци било пршуте и кобасице ”као дрва”, а цене папрене. Зато је најављен рад кланице у Чајетини, чији годишњи капацитет треба да буде 7000 грла утовљених говеда, 20.000 оваца, 8000 свиња. Овога месеца критикована је комунална установа за чистоћу, која је у Омладинској улици правила највеће ђубре, лагерујући канте пуне смећа по улици… кокошке из суседних дворишта, мачке и пси су тражиле остатке хране и развлачили ђубре.
У граду је владао грип, у продаји су се појавиле поморанџе, суве без сока и укуса. Боеми су у кафани Хотела „Златибор“ причали да највише грипозних има на Тргу, и да се то да се то догађа због ”квалитетног” грејања… час је било много топло, час хладно.
На заводу за запошљавање посао је тражило преко 3000 незапослених, од тога је било више од половине жена. 5 % су били квалификовани радници, 1% стручни, 2% помоћни службеници. Остали су били без квалификације, од тога 1500 жена. Прича је увек слична. Као ова Јелене Пековић: “Из села сам, пријављујем се пола године. Била сам кућна помоћница два месеца, било ми је тешко, пазити на двоје деце, сестра ме тера од куће. Живим од онога што повремено зарадим у селу”.
Угоститељско предузеће “Севојно” престало је са радом. Није могло да поднесе конкуренцију са Радничко–службеничким рестораном Ваљаонице бакра, тако се кафана “Гурман” у радничкој колонији припојила угоститељском предузећу “Слога”.
Догодила су се поскупљења, кројачко предузеће “Кадињача” подигло је цене услуга. Поскупело је и јагњеће печење.
Трговинско предузеће “Теразије” је одвојило милион динара, а угоститељско “Слога” пола милиона за општински фонд за културно – просветне потребе.
Радници “Сретена Гудурића” су сем хлеба почели да производе: кекс, обланде, алву и ратлук.
Тренер Слободе је био Ђорђе Кучаровић, који је припремао 18 играча за првенство.
