Septembar 1965. godine

250

Patrijahalno Užice čiji je simbol bila Sokolana i novo urbano komunističko, čiji je simbol bio Trg partizana, su ove 1965. vodili neku tihu borbu. Staroužičani su imali mesta u gradu za koja su smatrali da predstavljaju dušu Užica, kao što je Sokolana, kafana, brana i jezerce u Velikom parku, i Mali parčić sa lepom ogradom i česmom Opančarskog esnafa, forum grada, voz ćira i njegovi užički objekti. Kad se ta prećutna borba početkom sedamdesetih završila odlaskom predsednika opštine Petra Antonijevića na novu dužnost za Beograd, sva nabrojana užička obeležja nisu više postojala, ostao je samo Ružića istočnik.

Levo "Sokolana" simbol patrijahalnog Užica, desno Trg, simbol urbanog komunističkog razvoja
Levo “Sokolana” simbol patrijahalnog Užica, desno Trg, simbol urbanog komunističkog razvoja

Užičani mu nikad nisu oprostili rušenje Sokolane, kafane pored Ružića istočnika, brane, jezrca i ribnjaka u Velikom parku, kao i skidanje lepe ograde kod Parčića. U svojoj knjizi „Česme užičke“ profesor Milorad Iskrin piše:

„Iz Ade se moglo stići u Veliki park stazom podno samih stena Zabučja na Grotu (to je mesto gde se stešnjuje Đetinja između brda Zabučja i Dovarja, odnosno dela koji se naziva Majdan, a tu je zakopavana crknuta stoka. Izvor u Grotu uredili su u svoju zadužbinu – česmu Dobrosav i Olga Ružić. Česma je ozidana u kamenu, ima dva izlaza iz kojih voda u jakom mlazu pada preko kamenih žlebova. Pored česme u kamenu (i sada se vidi) nalazi se gvozdeni klin o koji je visio lanac sa posudom od pleha (jamak ili kuto) iz koga se pila voda. Na ploči stoji natpis:
Ovaj istočnik podigoše 1894 g.
Za uspomenu i sećanje na Užice
DOBROSAV I OLGA RUŽIĆI

Sigurno da je Ružićima Užice bilo i za uspomenu i za sećanje čim su se odlučili na ovaj plemenit gest. Uz ovu česmu je dugo godina posle Drugog svetskog rata, postojala jedna lepa bašta – kafana, gde se pored kafe, užičke prepečenice, vode sa česme i ratluka, moglo jesti jagnjeće pečenje sa ražnja, koji je okretala voda sa Ružića česme.“

Veliki park sve do ove godine je bio omiljeno šetalište. U njemu je bio ribnjak, imao je čamce na brani hidrocetrale, restoran je pružao gostima razne sadržaje (poznati kermesi). Toga više nije bilo, retko ko je i znao ko je bio Risto Tešić. Stolice u restoranu kraj Ružića česme su bile polomljene, izbor jela i pića vrlo oskudan. Staze za šetnju su postale piste bicilistima i motorciklstima, ovaj nekadašnji ponos Užica je bio zapušten bez šetača i zabave. Više je nio tema razgovora šta je nekada u njemu bilo. Čim se nešto zapuštalo i u to nije ulagalo, Užičani su znali da će se tu nešto rušiti i graditi.

U Grotu uz Ružića istočnik kafana, brana i jezerce. Obojio Z. Domanović
U Grotu uz Ružića istočnik kafana, brana i jezerce. Obojio Z. Domanović

Sve je manje ribe bilo u Đetinji, riba je lovljena na sve moguće načine. Nedeljom su se mogli videti desetine ribolovaca kako žure na jutarnji voz prema Staparima, Vrutcima i Biosci. Mnogo više ih je putovalo u toku noći. Iz istoga voza se moglo videti kako deca “na ruke” pretražuju svaki kamen ne ostavljajući ni najmanju ribicu. Najviše ribokradica je u toku noći u kanjonu Stapara lovilo ribu uz pomoć baterije.

Trg, ponos posleratnog Užica, Titove Jugoslavije, nije bio završen u celini, para za njegov potpuni završetak nije bilo u opštinskoj kasi. Počelo je da se zanemaruje i ono što je već sagrađeno, polomljene mermerne ploče, u fontani pred Gradskom nije bilo vode ali je bilo poprilično otpadaka…

U “Prvom partizanu” se raspravljalo o unutrašnjim rezervama i višku radne snage. Presedavajući na je na kraju rekao:
– E, sada da vidimo među nama ko je višak?
– Ja! – prodra se iz ugla radnik Miloje, koji je bio zadremao.
– Kako ti – kad si čist proleter, a nemaš ni zemlje, ni kučeta ni mačeta?
– Pa baš zbog toga se slažem da podelimo višak – odgovori Miloje.

Turist biro “Raketa” je nabavio prve suvenire koji su imali neke veze sa užičkim krajem. Lutke u narodnoj nošnji, čuture, svirale, britve, piksle 40 različitih predmeta. Trgovisnko preduzeće “Terazije”, iako je imao imalo sređenu prodavnicu za ovu vrstu robe u sklolpu robne kuće “Progres”, koja je čekala godinu dana, nije se setilo da to uradi iako je Užice tada bio turistički grad.

Tada se u Užicu pokojnik isparaćao glavnom ulicom. Napred bi išla konkordija koju su vukli konji u kojoj je bio pokojnik. Često se događalo da povorku sirenom sabije autobus koji je naišao, retko ko bi zaustavio da oda poštu. Obično se događalo da se kod muzeja povorka rasturi i da na Dovarje ode najbliža rodbina, slično je bilo i kada je konkrdija išla iz Krčagova. U Opštini su počeli da razmišljaju o tome da se ovaj stari običaj promeni.

Plaža je bila u stanju kao pre poplave, radovi na izgradnji keja nastavljeni su više nego ikada do tada. Završena je i poslednja ustava kod drvenog mosta kod pijace, koja je bila tu gde je danas Hotel Zlatibor.

Pratnja iza Konkordije uz Dovarje
Pratnja iza Konkordije uz Dovarje

Na Zlatiboru povodom 24. septembra, užički ferijalci su organizovali nedeljnu manifestaciju “Osmeh Zlatibora”. 368 članova ferijalnog društva su na Zlatibor došli autobusima Valjaonice bakra. To je trebao da bude jedan masovan izlet na kome su trebali da nastupe mladi pesnici, koji su trebali da veličaju Tita, partiju, revoluciju, a ferijalci su trebali masovno da se uklope u sve to. Uglavnom većina njih je za pare koje su dobilili od roditelja za ručak kupila pivo i cigare i uz orkestar “Kristale“ su napravili pravu žurku, samo im je smetalo to što jedan od prvih užičkih bit sastava ne može da se uključi u jače ozvučenje.

Tada su se užički komunistički političari pomalo zabrinuli, kada je tadašnja omladinska funkcionerka Mira Marković, mnogo kasnije osnivač JUL-a rekla novinarima: “Da, mlade treba bez pompe i zvučnih fanfara, izvoditi na Zlatibor. Oni će umeti da uživaju u zelenilu i da mu se, bez moljakanja iskreno osmehnu. Da ferijalci do idućeg septembra izvuču pouku iz ovogodišnjeg neslavnog izleta i da ne dozvole da se lepa zamisao pretvori u svoje ruglo”.

Proslavljena je dvadesetogodišnjica užičkog pozorišta. Do tada je pozorište prikazalo 3500 predstava, koje je videlo blizu milion gledalaca.

Vis "Kristali" na novoj Pošti, pozadi se vidi kako raste prvi užički neboder - S soliter
Vis “Kristali” na novoj Pošti, pozadi se vidi kako raste prvi užički neboder – S soliter

Edvard Kardelj tadašnji predsednik Savezne skupštine, posetio je Zlatibor, gde je u novom Hotelu “Palisad” vodio razgovor sa Rajkom Ječmenicom, sekretarom Sredskog komiteta SKS, Sretenom Cvijovićem, predsednikom sredske Skupštine, Petrom Antonijevićem predsednikom Skupštine opštine Užice.
Povodom oslobođenja Užica, preko puta spomen piramide podignuta je česma sa hladnom izvorskom vodom, koja je dovedena sa daljine od preko jednog kilometra. Česma je puštena 23. septembra. Tom prilikom je govorio Vitomir Čvorović, predsednik saveza boraca, a najzaslužniji za to je bio radnik Milorad Vučković.

Sutradan je održan prvi maraton “Kadinjača”, na startu se okupilo 19 takmičara, gotovo sva jugoslovenska elita ovoga sporta. Znak za start dao je Miailo Petronijević Braca, jedan od preživelih boraca sa Kadinjače. Pobedio je Frano Mihalić Miha, koji se tada oprostio od atletike (prvi put, opraštao se nekoliko puta). Pokrovitelj prvoga maratona “Kadinjača“ je bio Petar Antonijević, koji je pobedniku poklonio lovački karabin sa snajperom.

Na Kadinjači 1965.
Na Kadinjači 1965.

U užičkom Muzeju se dogodio nesvakidašnji događaj. Dva mlada nemačka turista su razgledali postavku i upisali se na nemačkom u knjigu utisaka: “S tugom i stidom, u nadi za bolju budućnost u miru – dva mlada Nemca”.

Olga Živković prvoborac, partiski rukovodilac i poslanik, otišla je iz T. Užica na novu dužnost. Tada je rekla: “Radila sam koliko sam umela i mogla”.

“Sloboda” je pobedila “Radnički” iz Kragujevca sa 3:0. Tada je „Sloboda“ bila jedna homogena ekipa u kojoj su nastupali: Jokanović, Đorić, Jokić, Pavlović, Ivanović, Jovanović, Slović, Đoković, Gardić, Terzić i Simović. Na ovoj utakmici se najviše istakao popularni Đorić koji je postigao treći gol. Prvi je postigao Simović, drugi Terzić iz jedanesterca.