Ovoga maja jedan od najvažnijih događaja u Titovom Užicu bila je proslava 50 godina fizičke kulture u Užicu. Počela je svečanom akademijom u Domu JNA 24. maja 1962. godine. Govorio je Brane Jevremović, javni tužilac, inače jedan od veterana Sokolskog društva. On je istakao važnost fizičke kulture u vaspitanju mladih.
“Veliki broj članova društva je dao svoje živote za ono što danas imamo, a isto tako veliki broj veterana gimnastičkog društva se nalazi na odgovornim položajima u našoj zemlji”.
Posle izlaganja Brana Jevremovića, bivši i ondašnji članovi su izveli prigodan program.
“Bilo je simpatično videti stare članice kako izvode vežbe, koje su nekada kao devojke izvodile na sletovima širom zemlje. I pored svojih šezdesetak godina života, i danas su održavale krepkost, iz njih je zračilo zdravlje i snaga”.
A povodom 50 godina razvoja fizičke kulture u Titovom Užicu, Društvo za fizičko vaspitanje “Partizan” (pre rata “Soko”) dodelilo je veteranima sporta plakete i diplome, među kojima i mom ocu profesoru Vlajku Kovačeviću, koji je krenuo putem Voja Bojovića, planirajući izgradnju stadiona i sale za Učiteljski školu, gde je radio. Podeljeno je 88 spomen plaketa. Za Slobodana Penezića Krcuna je rečeno da dobija plaketu kao stari vežbač i prednjak udruženja, što ondašnji aktivisti nisu mogli da se sete. Uglavnom plahete su uz zaslužne dobijali i aktuelni političari.
Sutradan na Trgu Partizana oko 14 časova su počele da se okupljaju kolone učesnika – Sleta mladosti. U 15 časova kolona od 450 vežbača na čijem čelu je bio veteran-penzioner Josip Jehlička, uz pratnju vojne muzike Doma JNA, marširala je prema stadionu u Begluku. Hiljade Užičana su pozdravljali kolonu i klicali „Jože, Jože!!!“
Preko 5000 gledalaca burno je pozdravilo dolazak kolone na stadion. Pošto je uz zvuke himne podignuta na jarbol zastava, slet je mogao da počne. Slet je otvorio Jovo Grbović pošto je pročitao pozdravni telegram Josipu Brozu Titu. Slet su otvorili najmlađi učesnici ritmičkim vežbama, za njima su se smenjivali učenici Osnovne škole “Andrija Đurović”, izvodeći preskoke i parter. Posle njih su nastupili učenici Ekonomske škole sa ritmičkim vežbama, pa gimnastičari koji su pola sata izvodili komplikovane vežbe na spravama. Zatim su nekoliko trka održali članovi biciklističkog kluba “Era”, pa učenici “Andrije Đurović” sa ritmičkim vežbama, pa atletičari.
“Skladnim koracima iz dva pravca nastupile su lepo građene učenice Učiteljske škole “Željo Đurić”, izvodeći svoju vežbu “Bratstvo jedinstvo”. Sa šest kola su sibolizovale šest republika, stadion se prolomio od bure oduševljenja. Bio je to ujedno i aplauz kompozitoru vežbe profesoru Vlajku Kovačeviću. Vežba učenica Učiteljske škole bila je najuspelija tačka sleta”.
Na stadionu “24 septembar” je održano Republičko prvenstvo na spravama u organizaciji Društva za telesno vaspitanje “Partizan”. Na takmičenju je učestvovalo 32 ekipe iz cele Srbije. Takmičari iz Užica pokazali su dobar plasman u kategoriji članova i u jakoj konkurenciji gimnastičarskih ekipa, osvojili su četvrto mesto, a Sreten Dimitrijević je osvojio prvo mesto kao pojedinac, što je tada za užički DTV “Partizan predstavljalo veliki uspeh.
Majsku nagradu te 1962. godine je dobio Vojo Bojović. Prvi dodir sa sportom je imao u Kraljevu 1931. godine, u tadašnjem klubu “Radnički”. 1937. godine dolazi u Užice, jer ga kao komunističkog aktivistu proteruju. On se međutim u Užicu veoma brzo nalazi sa istomišljenicima i to u FK Građanskom, koji je formiran posle zabrane FK Slobode. Policija rasteruje članove “Građanskog” i zabranjuje ga. Ali umesto jednog zabranjenog osnivaju se dva nova – “Zlatibor” i “Budućnost”. Jedan od osnivača je bio i Vojo. Kada je počeo rat, odlazi u Partizane. Posle rata Bojović je svoj stvaralački entuzijazam uložio u izgradnju radničkog doma na Karaburmi. Kada se vratio u Užice, počeo je da radi na izgradnji stadiona, koji je ceo grad na čelu sa Bojovićem gradio tri godine. Onda se prihvatio još većeg posla gradnje užičke plaže, koja je, iako je Đetinja iskaljivala tri puta svoj bes, otvorena 1961. godine. Vojo Bojović je bio i predsednik tri sporska kluba u Užicu od kojih je FK Sloboda najznačajniji. Sem toga Vojo je bio poznat kao čovek koji je voleo kafanu, boemski život i lepe žene, pa je i tako ostao u sećanju Užičana.
Desetog maja nevreme je zahvatilo Lužničku dolinu i veći deo opštine Požega i nanelo milionske štete poljoprivredi. Na prostoru od Lunovog sela do Jelendola u dužini 14 i širini oko 5 kilometara nalazilo se oko 3000 hektara posađenih bašti, koje je grad uništio. Oko 200 hektara pšenice je bilo potpuno uništeno. Velike štete je pretrpelo i voćarstvo. Plodovi koji su se tek formirali zajedno sa lišćem su odbijeni i uništeni. Četiri dana kasnije vetar koji je duvao brzinom od preko 100 kilometara na sat, zahvatio je područje sreza. Oštećeni su krovovi na velikom broju kuća i fabrika. Vetar je izvaljivao i lomio drveće, stubove dalekovoda, zbog čega je fabrika kože “Partizanka” u Vrelima obustavila rad. Oštećeni su bili dalekovodi od Užica prema Bajinoj Bašti, Čajetini, Buaru. Na više mesta je bila pokidana i niskonaponska mreža. Pokidane su bile i telefonske linije od Užica prema Sarajevu, Titogradu, Bajinoj Bašti.
Damljan Damljanović, učenik osmog razreda, pisao je u svom pismenom zadatku:
“U naše susedstvo stiglo je nekoliko ljudi iz drugih krajeva. Oni su ovde sagradili kuće. Mnogi od njih su se zaposlili u preduzećima, svi imaju žene i decu, ali njima poklanjaju najmanje pažnje. Najveći deo svoje zarade troše po kafanama, tako da njihova deca idu gola, bosa, pa često i gladna. Kući dolaze pijani, pa tada nastaje svađa, vika, psovka i plač. Dobili smo takve susede kakve nije zapamtio ni moj deda, koji sada ima osamdeset godina. Ja i moji drugovi se slažemo sa njihovom decom, ali oni se ne slažu sa našim roditeljima…”
Osamnaestog maja u Užice je stigla štafeta mladosti iz pravca Čačka. Do tada je prešla blizu 6000 kilometara obilazeći mesta vezana za “revolucionarnu prošlost”. Nju će predati Titu 25 maja na Stadionu JNA na centralnoj svečanosti Ada Midžić, studentkinja iz Sarajeva. Štafeta je dočekana na trgu koga su tom prilikom ukrasili i ozvučili. Iz Užica preko Sarića Osoje štafetu su odneli za Valjevo.
U selu Zaglavku je uvedena struja. A na čitavom području Opštine Užice se pojavila krompirova zlatica. U Biosci su se menjale navike. Ako bi neko pomenuo Biosku, oni koji su poznavali to selo i ljude u njemu su dodavali: “To je selo kabadahija, posle prve opore reči sevnuo bi nož ili krcno kolac iz plota. Komšije su razbijali jedan drugom glave, takoreći nizašta, vašeri su se pretvarali u bojišta. Takav je bio mentalitet ljudi ovoga sela. Dolaskom novoga, škole sa kabinetima i labaratorijama, sporskog centra, biblioteke, visokorodne pšenice, ambulante i čiste ugostiteljske radnje promenile su svest stanovnika. Ipak dobar posao koji je obavio sudija za prekršaje ne bi trebalo zanemariti, rekoše tada Bioštani.
Tih majskih dana 1962. dana su užički trgovci pali na ispitu. Otpisivali su dva puta istu robu, cene od prodavnice do prodavnice iste robe su bile različite, iako je u pitanju bilo isto preduzeće. Redovna pojava je bila da se u prodavnicama zakidalo na meri, ili se prodavala roba po višoj ceni, kase nisu bile uvedene. Trgovci su ostavljali robu za sebe po nižoj ceni. Da bi brže završavali poslove, trgovački putnici su davali poklone najčešće komercijalnom osoblju u trgovini, to su bili prvi slučajevi korumpiranja. Tada se u Užicu pričao vic: „Znaš da su neke poslovođe trgovačkih radnji oboleli. Što? Pa dobili su bruh od silnog dizanja cena, kuća i para.“
Podneta je krivična prijava protiv Dobrosava Jovičića, zemljoradnika iz sela Roge zbog krivičnog dela opšte sigurnosti građana i dovođena u opasnost njihovih života. On je 30. aprila ove godine vršio prevezivanje električnih žica, koje su bile pokidane zato što je nevreme izvalilo jedan stub. Tom prilikom spojio je žice faze sa nulom na dva mesta i nastavljanjem nule uključio u strujno kolo. Kako je usled pada stuba mreža bila niska iznad zemlje svega jedan metar, dva dana kasnije je došlo do nesreće, naišla su dva dečaka, prvi razred osnovne škole i dohvatili žice rukama. Prvi Miroslav Vukašinović je na metu ostao mrtav, drugi Radiša Vukašinović je zadobio teže povrede.
