Na samom kraju moga još neobjavljenog rukopisa fikcije za roman “U dolini reke Diostios” napisah:
– Dva milenijuma kasnije reka Diostios će se zvati Đetinja. O njoj će pričati hiljade zaljubljenih parova, koji su uz nju, baš tu, na nekadašnjem mestu gde se nalazio Lucijev kastelum i terma, takođe našli svoju ljubav i sreću gledajući današnje urbano Užice. Oni, koji su morali da odu daleko od njega, poneli su reku, kotlinu i grad u svom srcu. Raširili mnogo divnih, tajanstvenih priča. Priča o ovom neobičnom kraju, punom mistike i lepote. O tome se pričalo i priča svuda, gde su se našli oni koji u svom srcu nose užičku kotlinu i reku čarobnicu.
Danas dok grad raste po ukusima 21. veka gore na gradskoj citadeli, tu gde je bio rimski kastelum, Altomanovića srednjovekovna tvrđava, Turski grad, zatim njegove ruševine ponovo se pojavljuje na mestu gde je započela istorija Užica, objekat na koji treba da budemo ponosni.
Užički stari grad nije srušen u bitkama, srušen je odlukom velikih sila da se Turski vojnici više ne bi vraćali u Užice. Zato je potrebno da ponovo imamo na gradskoj citadeli grad, jednu od budućih turističkih užičkih kapija. Mnogi nisu svesni kakvu će promenu doneti u budućnosti ta obnova starog užičkog grada i Kasapčića mosta Našem Užicu.
Na svim eskurzijama, turističkim putovanjima u kojima sam učestvovao u značajnim gradovima prvo smo išli na citadele da posetimo značajne spomenike ili značajna utvrđenja i gradove gde je većinom započinjala gradska istorija.
