Pominjani akcijaš u ovoj hronologiji sedamdesetih Dragiša Stepanović Gile dolazi na rukovodeće mesto u Omladinskom klubu. Menja ekipu koja je vodila klub, jer ga je iako je bila omladinska instititucija, privatizovala. Tada u Omladinski klub dolazim i ja za muzičkog urednika. Prethodno iskustvo sam sam stekao kao muzički saradnik na Radio Kragujevcu, tokom rada uz ekipu emisije “Čavrljanje”, koja je bila pandam emisiji “Minimaks”, Radio Beograda. Radio sam i kao disko džokej u kragujevačkim diskotekama Doma omladine, Doma JNA, hale “Jezero”, imao sam iskustva u radu “uživo” u kontaktu s publikom. Nešto kasnije, najverovatnije zbog stalno prepune diskoteke, u Omladinskom klubu dobio sam stalni posao i mogao sam da planiram svoju budućnost.
Od tada diskoteka OK zatvorenog tipa, otvara svoja vrata preko celoga dana posetiocima. Organizujem matine tipa Priča o Hendriksu, Rolinstonsima, Led Cepelin, Kridensima i sl. Disko večeri se organizuju 5 dana u sedmici. Počeo sam da radim na Radio Užicu emisiju Diskorama, da pišem muzičku kolumnu u listu “Reč Mladih”- “Muzički osvrt”. Kasnije se uz mene kao diso džokej se pojavljuje u Omladinskom klubu Zoran Domanović Doman, najuspešniji od velikog broja DJ pomoćnika. U diskoteci gostuju: YU grupa, grupa SOS, Pop Mašina, Dah, tu svoj prvi nastup van Kragujevca ima grupa Smak… Kasnije počinjemo da organizujemo koncerte u Hali sportova, gde će gostovati: Bjelo Dugme, Parni valjak, Ideksi, Srebrna Krila, Smak, Atomsko Sklonište, Buldožer… većina atrakcija tadašnje YU rok scene.
Moj prvi ozbiljan posao na novom poslu bio je program dočeka nove 1974. godine. To je bio program organizovan na novi način kakav Užicu do tada nije organizovan i mnogi tada mladi Užičani su zapamtili to veče. Ipak kada je doček Nove 1974. završen oko tri ujutru prvog januara posle upada nekoliko pijanih Mladića iz Gušteraja i neprijatnosti koje smo imali sa njima nikada više u Omladinskom klubu nismo pravili poseban program za doček Nove godine. U časopisu “Duga” br 25 od 8. 2. 1975 u članku “I tako se može kad se hoće” piše: (…) “Sa osnivanjem Omladinskog kluba situacija se mnogo izmenila. Mladi su dobili svoj kutak, mogućnost da se pokažu i da se dokažu. Poseta kafanama je smanjena. Prijatnije je sedeti u Klubu i slušati dobru muziku, piuckati Coca–colu. Otvoren je i Disko-klub. Disko večeri su postale izuzetan doživljaj za svakoga. Za Predaga Kovačevića, disk-džokeja Omladinskog kluba se kratko može reći: Šarm i umešnost uz pomoć elektronike.
Drugog januara 1974. godine. Sedeo sam u soliteru u stanu prijatelja Radojka Veselinovića – Pijuka, kasnije slikara, na kraju ulice heroja Jerkovića u Krčagovu. Rade se tek vratio iz Slovenije gde je radio, sa njim je da zajedno proslave novu godinu došao prijatelj koga je upozno u Ljubljani, Tomaž. Gledajući kroz prozor Tomaž upite: Da li je kod vas verski običaj da se na krovove postavljaju aluminiomski lavori i točkovi od bicikla? Odkako je u Užicu počeo da se emituje drugi program TV Beograda Užičani su počeli da kubure sa antenama. Nikada ih nije bilo dovoljno pa su počeli da se snalaze. Tako su na krovovima počeli da se pojavljuju bandaši od bcikla, aluminiumski lavaori sa kojih je isečen trougao na čijim krajevima su pričvršćeni antenski kablovi. Bilo je čak i saobraćajnih znakova kao i dosta različitih “patenata” koji su izazvali čuđenje kod prijatelja iz Slovenije.
Užički Narodni muzej dobio je godišnju Vukovu nagradu. Do tada je muzej posetilo 850.000 posetilaca. U svom sastavu muzej je tada imao postavku Muzej ustanka 1941, zavičajni deo s arheološkim, etnografskim i istoriskim odeljenjem, preparatosrku radionicu, fotolabaratoriju i druge prateće zajedničke službe.
Pošto su se penzioneri iselili iz Ferijalnog doma koji je inače pripao sektoru za turizam saobraćajnog preduzeća “Raketa” u kome su rešili da otvore noćni bar koji je radio od 22 do 4 ujutru. U prvo vreme je goste zabavljao orkestar koji je svirao muziku za igru. Ovaj noćni bar je radio veoma kratko jer su se tu počele skuplati bekrije iz celoga kraja.
U “Ekspres restoranu” na žalost došljaka i samaca je poskupela hrana. Dragan Ljubojević šef restorana je rekao da je do poskupljenja došlo zbog takođe poskupljenja mesa i mlečnih proizvoda. I u “Sretenu Guduriću su poskupeli, jedno od najpoznatijih užičkih specijelateta “pečenje sa panja”, po gradu se pričalo da je to zbog poskupljenja sena. Kada su Užičani, najverniji posetioci kafana, saznali da su u “Slogi” nabavili mini – kompjuter u obračunskom sektoru počeli su da se dogovaraju da i oni poskupe svoje usluge jer su očekivali da se podignu cene u kafanama.
U noći između 2. i 3. januara čistačica iz “Pariza” M. C. pošto je završila posao krenula je kući u Krčagovo. Na Dovarju je sačekao D. P i pokušao da je siluje. Odbranila se tako što je iz džepa izvadila nož i napasnika udarila dva puta u leđa i u desnu ruku, nakon čega je napasnik pustio. Nešto kasnije su sa prijemnog odeljenja u bolnici obavestili policiju da je primljen mladić ranjen u tuči nožem. Ustanovili su da je taj koji je pokušao silovanje… Nekoliko dana kasnije u kafani “Breza” sedeli su za kafanskim stolom i pili Đorđe Obućina, Radomir Rakić i Milan Paunović. U toku pijanke Rakiću je nestao upaljač. Kada je primetio rekao je Obućini i Paunoviću da se ne udaljuju iz kafane dok milcija ne ustanovi ko je ukrao upaljač, što se ovoj dvojici nije svidelo, pa su sva trojica izašli na ulicu. Tu je Obućina napao Rakića dok ga je Paunović držao, a onda ga je i on udario dva puta pesnicom u bradu i slepoočnicu a zatim i nogom u stomak. Protiv sve troice je podneta prijava zbog prekršaja na javnom mestu.
Veće troice Okružnog suda kojim je presedavao sudija Dragoljub Mladenović izrekao je kazne arhitekti Zorici Ognjenović bivšem direktoru Zavoda za urbanizam i projektovanje i direktoru užičkog građevinskog preduzeća “4 Juli” Nedeljku Bakiću. Za krivično delo prevare Ognjenovićeva je osuđena na kazni srogog zatvora na tri godine i četiri meseca a Bakić na kaznu srogog zatvora na tri godine. Zorica Ognjenović je optužena da je Jula 1972. godine kada je počela da gradi kuću u Užicu, kada se gradio jedan porporni zid, da je lažno prikazala Bakiću da će te radove platiti Fond za komunalnu izgradnju Opštine Užice, iako u fondu nisu doneli takvu odluku. Bakić je osuđen zato što je napravio sa šest privatnika investitora ugovor za izgradnju vikendice na Zlatiboru a zatim naredio izgradnju iako nije bio sačinjen premer vrednosti objekta i tako naneo veliku štetu preduzeću. Nešto kasnike kada je prošla kroz pakao, Zorica Ognjenović je oslobođena ali je zauvek otišla iz Užica.
Nastavljeno je suđenje Vlajku Brkoviću, Desimiru Petroviću i Božidaru Rmadiću. Vlajko Brković je bio bolestan zato je odlučeno da se saslušaju veštaci dr. Bogosav Đorđević kardiolog i dr. Borisav Martinović neuropsihijatar i da se izjasne o prirodi oboljenja optuženog Brkovića. A Okružni javni tužilac Balša Govedarica je energično zahtevao da se optuženi Vlajko Brković prinudno sprovede na suđenje, izrazivši otvorenu sumnju u nesposobnost optuženog da prisustvuje pretresu: – “Ovaj nalaz nije dao lekar specijalista a dijagnoza ne opravdava odsustvo optuženog sa pretresa. Smatram ovakav postupak Brkovića zloupotrebom prava odbrane jer pokušava da odugovlači postupak. Zbog toga su se stekli svi uslovi za njegovo privođenje, a da veštaci pregledaju optuženog” – naglasio je tužilac Govedarica. Naravno na sledećem suđenju Vlajko se pojavio na suđenju pošto mu je predhodno bilo zaprećeno da će ga prinudno dovesti na suđenje.
Popravljen je časovnik koji se nalazi na zvoniku užičke saborne crkve koji nije niz godina radio.
Izlozi na užičkim prodavnicama u centru grada su bili preterpani, više su podsećali na magacine, videlo se da je aranžer priučen i da većinu Gradininih izloga uređuje jedan te isti čovek.
Izabrani su najbolji sportisti užičkoga kraja za 1973. godinu. Prvih pet su bili: Ana Jokanović, odbojkašica, Dragomir Žunić, atletičar, Pavle Zlatić, strelac, Dušan Ćosović, atletičar i Nebojša Krčevinac, Košarkaš. Dragomir Žunić – Žuna tada veoma mlad atletičar Atletskog kluba Titovo Užice, odrastao na Carini igrajući krpenjače kao i mnogi drugi njegovi vršnjaci. Umesto fudbala je izabrao atletiku, posle četvrtog mesta na krosu beogradskog Partizana, trećeg mesta na krosu prvenstva Srbije i petog mesta na krosu prvenstva Jugoslavije postao je reprezetativac Jugoslavije na Balkanskom krosu održanom u Istambulu a kasnije i u tromeču Juniorskih reprezentacija Mađarske, Jugoslavije i Norveške gde je predstavljao Jugoslaviju u trci na 5000 metara.
Užicu je ovih meseci bio najpopularniji sport karate, ne samo među mladićima, već se na treninzima viđalo dosta devojaka. Onih koji su trenirali karate tada je Užicu bilo više stotina. 13. januara sa početkom u 11 sati pre podne u Domu Armije je održano prvenstvo Karate lige Zapadne Srbije na kome je učestvovalo dvanest klubova iz gradova i varošica sa ovog područja. Lično sam prisustvovao ovom takmičenju, sedeo sam na balkonu u trećem redu sa leve strane. Sećam se, bila je prepuna sala, takmičenje je trajalo do kasnih popodnevnih sati. Nasupilo je 60 karatista u belim kimonima opasanim raznobojnim pojasevima. Tu je bio i tada glavni jugoslovenski karatista nosilac crnog pojasa dr. Ilija Jorga. Najuspešniji iz Užica su bili Rade Marković učenik i Mladen Nikolić, učenici užičke Tehničke škole tada nosioci zelenih pojaseva.
Posle snimanja na Katićima i Bajnoj Bašti ekipa filma “Užička Republika” stigla je i u Užice. U Užicu je snimana “istoriska” priredba u Sokolani, scena evakuacije narodnooslobodilačkog odbora, ranjenika iz bolnice u Sevojnu. Snimljene su i scene u bivšoj partizanskoj fabrici oružja i municije. U ovim scenama prvi put se pojavio u ulozi Tita glumac Marko Todorović.
Dok su snimali film većina ekipe je boravila u hotel “Turist” gde su se i družili na organizovanim večerima sa muzikom sa Užičanima. Nekoliko večeri sam kao disko džokej zabavljao prisune. Meni je najzanimljivija bila je tada prelepa glumica Božidarka Frajt sa kojom sam se upoznao i zbližio, Igrom slučaja proveo dosta vremena u pijatnim razgovorima. Tada mi je ispričala kako je za vreme rata stradala njena porodica sa Kozare i kako je spašena kao beba zahvaljujući incijativi Dijane Budisavljević. “Majku Vidu su mi ubile ustaše u sisačkom logoru, a mene njenu jedinu kćerku, Božidarku Grublješić, usvojila je plemenita porodica Frajt iz Zagreba, oktobra 1942. odine.
U “Autotehni” posle nekoliko godina odlične prodaje zastavinih automobila, došlo je do nestašice istih. Poslovođa Velibor Vujović je objavio da svi oni koji žele da kupe “Zastavino” vozilo moraju da ga uplate pa da čekaju na isporuku.
Poznati užički ribolovac Tonja Vidić se vaćao iz ribolova sa Morave vozom, ušao je u jedan kupe u kome je već bila jedna žena sa kćerkom. Nezadovoljna što neće biti sama u kupeu ona mu reče: – Mislim da ćete mi biti zahvalni ako vas obavestim da je moja kći bolesna od šarlaha… Ne mari ništa – odgovori hladnokrvno Vidić zauzimajući sedište – ja i ako nameravam da izvršim samoubistvo čim voz uđe u tunel.
