Branko Pejović (list Politika)
Preteče marketinga za šajkače i opanke
Novinski oglasi u međuratnom periodu svedoče da reklama i propaganda nisu bile nepoznanica za preduzetnike u nevelikoj i zabačenoj varoši kakvo je bilo Užice.
Bilo je marketinga i bez televizije i interneta, još u međuratno doba, primerenog tom vremenu i zahtevima mušterija. Čak i u nevelikoj zabačenoj varoši kakvo je bilo Užice.
„Skreće se pažnja putujućem svetu: kome je potreban udoban hotel da poseti novootvoreni vodeći hotel ’Palas’ u Užicu, koji raspolaže najmodernije uređenim sobama, apartmanima, tekućom toplom i hladnom vodom, centralnim grejanjem, garažom… Cene strogo utvrđene, tako da je pristupačan svakome. Za udobnost garantuje dugogodišnji hotelijer Bogosav Bodić.” Ovako se na izmaku tridesetih godina oglašavalo u listu „Užički odjek” (broj od 14. jula 1939). Bio je tada „Palas” najmoderniji, s vlasnikovom garancijom udobnog boravka, a od tog hotela u ovo doba ostali su zgrada i ime.
Još tada, vidi se iz novinskog oglasa, „Auto-promet Užice” Milana Jakovljevića „vrši prevoz robe po celoj Jugoslaviji, cene veoma solidne”.
Marketingom se tada koristila i trgovina užičkih proizvoda „Stefanović i Stamatović”, s telefonom broj 38: „Preporučuje sve vrste užičkih rakija, čuveni zlatiborski masni sir, prodaja na angro, cene solidne. Robu šaljemo po narudžbini poštom i železnicom. Tražite besplatan cenovnik”, poručuju ovi trgovci, preteče isporuke robe brzom poštom.
Užički krojački salon za gospodu i dame Radovana Čihovića zvanog Franjo oglašava da je u lokalu salona otvorio i stovarište štofa i pribora: „Na lageru uvek imam veliki izbor engleskih i drugih raznovrsnih štofova za gospodu i dame, robu prodajem bez obaveze na šivenje u mom salonu”, objavljuje u leto 1939. krojač Franjo.
Evo i robe iz svetskih fabrika tada u varoši na Đetinji: „Pomodno manufakturna i galanterijska trgovina Đure V. Tanovića preporučuje publici varoši Užica i okoline svoj lepo sortiran izbor manufakturne i galanterijske robe dobivene od prvih svetskih fabrika u najboljem kvalitetu, najnovijim dezenima, modnim i postojanim bojama. Pregled robe slobodan bez obaveze na kupovinu, cene bez konkurencije!”
A u oglasu Tanovićeve konkurencije, modne trgovine „Nikolić i Mijušković”, u istom broju „Užičkog odjeka” takođe se preporučuje „ogroman izbor poslednjih noviteta za dame i gospodu”, nudi prodaja i na otplatu, kao i posebna usluga: „Na traženje poštovanih potrošača upućujemo svog predstavnika sa mustrama.”
Naravno da s takvim modnim novitetima tadašnji užički abadžija Drag. M. Aleksić nije mogao da se nadmeće, ali evo i njega u predratnom novinskom oglasu gde preporučuje svoj veliki izbor štofa kao i zimske kapute, čojana i šajčana odela, pantalone, čakšire, šajkače… Danas u Užicu šajkače i đeneralske šapke jedino šije stari majstor Đorđe Jokić (i „Politiku” čita već sedam decenija), ali se ne reklamira kao predratni šnajderi.
Ostalo je upamćeno da je među nekadašnjim užičkim zanatlijama svoj osoben „erski marketing” imao opančar Radomir Rade Subotić. Mnogi iz okolnih sela pazarili su kod njega opanke (radnja mu je bila u centru varoši), a on im se povremeno oduživao na svoj način privlačeći ih da ponovo dođu. Užički kolekcionar Miloš Poznanović sada čuva stare Subotićeve fotografije („bio je gradska legenda, dosta je stekao i trošio, voleo drugom da pomogne”) i zna priču o tom opančarevom „marketingu”.
– Kad majstor Rade sa suprugom Ružom krene u posetu njenim Smiljanićima i Pećinarima u Ljubišu, obavezno iznajmi konje od prijatelja Zrnja. Tako redom od Ade i Vrela, od Zbojštice i Rožanstva preko Vladaje i Katušnice svraća u svaku kafanu. Kako uđe, on pozove gazdu i naruči za sve goste po duplu turu pića. U početku se Ruža ljutila zbog troška, ali brzo je shvatila da svi oni rado svraćaju kod Rada u opančarsku radnju i prave mu promet.
