Brolova ispovest zauvek

162

U junu mesecu 2020. Godine napustio nas je Miloš Broćić Brole muzičar, ali je ostala na portalu Užičanstveno njegova ispovest iz marta 2016. godine da podseća na užičku muzičku legendu zauvek.

Miloš Broćić: Rođen sam 1936. godine u Guči. Rano sam ostao bez roditelja. Svoje detinjstvo sam proveo po domovima i internatima više gladan nego sit. Posle smrti roditelja, dospeo sam u dom za nezbrinutu decu u Užice. Onda su me poslali sa jednom grupom u Bugarsku, samo da bi nas skinuli sa kašike. A i tamo, bili smo više gladni, nego siti. U tom domu, u Bugarskoj bio sam oko sedam meseci, a onda su me poslali u dom u Negotin. Tu sam prvi put imao priliku da zasviram na instrumentu. U Negotinu nas domce je podučavao profesor violine Veroljub Tasić. Imali smo i raštimovani klavir u jednoj maloj salici. Na tom klaviru svi smo probali da sviramo. Ja sam još u Negotinu naučio nekoliko šlagera, pa sam mogao da to sviram u Užicu, a i pevao sam u Mokranjčevom horu, koji je bio vrhunski hor.

Brole sa ekipom svira igranku u Gimnnaziji
Brole sa ekipom svira igranku u Gimnnaziji

U Negotinu je upisao Učiteljsku školu, ali negde na pola školovanja morao je da se vrati u Užice. Imao sam jaku želju da sviram harmoniku. Nisam imao para, niti neke imovine, osim jednog očevog lokala u Guči. Prodao sam taj lokal i od tih para kupio harmoniku. Znao sam da je celo Dragečevo bilo ljuto na mene, ali mene nije bila briga, jer sam voleo muziku. Te 1951. godine sam prvi put zasvirao na igranci u Gimnaziji, u donjoj sali, kada se majka harmonikaša Pera Kurlagića, razbolela, pa je morao da napusti igranku. Nastavio sam svirku sa Milutinom Koraćom. I od tada sam svirao igranke u Sokolani, Učiteljskoj školi, Gimnaziji, Domu železničara, takozvanom Pampur baru. Završio sam školu, dobio sam stipendiju, a onda otišao u Sarajevu i upisao Višu pedagošku.

Završio sam i tu školu, odslužio vojsku i vratio se u Užice. Ali, za svo moje muzičko znanje treba da zahvalim Bori Rokoviću, autoru velikog džez orkestra Radio televizije Beograd. On je završio akademiju, pijanistički i dirigentski odsek. Sa 27 godina došao je da služi vojsku u Užicu. U Užicu nije bilo klavira, ali on je svirao i na drugim instrumentima. Kada ga je čuo vojni kapelnik Knific, upregao ga je da radi sa vojnom muzikom. Stvorio je dva vrsna vojna orkestra, koji su svirali zabavnu muziku i naučio ih da aranžiraju, jer do tada su znali samo da sviraju marševe. On ih je naučio da sviraju i rumbe i sambe, i bosanove. Kasnije Bora Raković je postao poznati srpski pijanista, kompozitor i aranžer, spiritus movens posleratnog beogradskog pa čak i jugoslovenskog džeza.

Brolov učitelj, džez pijanista Bora Roković
Brolov učitelj, džez pijanista Bora Roković

Rođen je 1925 godine u Velikom Bečkereku , a klavir je počeo da svira od svoje jedanaeste godine. Uzori su mu bili Duke Elington, Count Basie, ponajviše ipak Art Talum, što je svakako odredilo njegov muzički razvoj i opredelenje.

Klavira nije bilo u Domu armije, imali su neke tri harmonike i njegova stolica je bila na bini, a on je svirao jednu harmoničicu i sa njom pravio aranžmane. Međutim, u Užice se doselio jedan sajdžija Dimec. On je sa sobom doneo klavir. Nije mogao taj klavir da stavi u stan, pa ga je smestio u sajdžinsku radnju, koja se nalazila gde je sada zgrada Lepa Brena. I Bora je dolazio tu da svira i vežba. A ja kada izađem iz škole, bio sam druga godina, stanem kraj vrata sajdžinice i slušam. Jednom me je Bora video i pitao me što tu stojim i cvokoćem. Ja mu kažem da sam došao da ga slušam i on me pozove unutra. Rekao sam mu da pokušavam da naučim da sviram harmoniku i on mi kaže da će od sutra, od 6 časova početi da me podučava i da će doneti Školicu. I dve godine sam dolazio kod njega na časove. Posle, sve što sam učio na studijama nisam imao šta da naučim, jer sam sve sam od Bore naučio. Samo, odvojio me je totalno od narodne muzike.

. Brole u vojsci
. Brole u vojsci

U to vreme su bili strogo podeljeni zabavnjaci i narodnjaci. Sa mnom je spremao ozbiljne kompozicije i na prijemnom ispitu u Sarajevu sam sam svirao Čardaš na harmonici. Svi su bili oduševljeni. Bora Roković je kasnije postao aranžer i pijanista u čuvenom orkestru u Nemačkoj i najboljem u Evropi. Poslednji put sam ga video pre sedam, osam godina kada je pošao na more. Svratio je u Užice i obišao Dom armije. Sedeo je pred „Palasom“. Pustio je brkove. Prolazio sam tuda i ja ga zapazim i priđem. Kažem mu:“Dobar dan čika Boro“, a on se zagleda u meni i kaže:“Ti si onaj mali sa skandali harmoničicom“

Brole sa budućim “Iskricama”
Brole sa budućim “Iskricama”

Zaposlio sam se u Osnovnu školu „Dušan Jerković“, kao nastavnik muzike, a uporedo sam kao profesor predavao i u Užičkoj gimnaziji. Osnovce sam okupio u muzičku sekciju. Zahvaljujući meni, Užice je 1963. godine dobilo prvu operetu, ja sam je aranžirao, a moji je đaci izvodili. Mnogo kasnije,1980. godine, predložio sam Radiši Kovačeviću Culi, tadašnjem sekretaru SIZ-a kulture, da napravimo mali dečiji hor, da služi za raznorazne proslave i manifestacije na Trgu. I tako, zahvaljujući njemu, formiran je dečiji hor „Iskrice“. Snimili smo ploču sa 12 kompozicija, kompozicije su moje, a stihove je pisao Nenad Ristanović Staparski. Za jednu pesmu tekst je napisao Radmilo Kapa. „Iskrice“ su trajale dugo, sve do gašenja KPZ-a –Uporedo radeći u školi,

Da, u tek otvorenoj Gradskoj kafani, 1961. Godine, sviralo se, ali je kafana bila poluprazna. Meni su nedostajale orgulje, da bih napravio jedan pravi orkestar za te uslove. Kafana je bila prelepa. U tadašnje vreme je imala erkodišn sa dva velika elektromotora u podrumu, koji je izbacivao dim, a ubacivao svež vazduh. Kuvari su bili par ekselans. Sve je bilo na jednom nivou. Onda me je Vlajko Brković, čuveni direktor tadašnje Valjaonice bakra i aluminujuma, pitao da li bih mogao da napravim neki ozbiljni orkestar. On je imao dobre klijente, jer je radio sa inostranstvom. Rekao mi je da mora, kada ih dovede u Užice, da ih odmah vrati u Beograd na ručak, jer u Užicu nije bilo mesta sa dobrom hranom i prijatnom atmosferom. Rekao bih da mogu, ako imam orgulje. Objasnio sam mu da bi bila dobra, harmonika mora da iza pet dobrih muzičara, ali ako imam orgulju, već imam basistu u levoj ruci, u desnoj imam melodiju i samo mi treba jedna gitara i bubanj i da to zvuči pristojno. Prodao sam harmoniku i imao sam samo dinare, dok je Vlajko radio, kao direktor velike firme, sa devizama. Doneo mi je orgulje iz Italije, a ja sam njemu dao dinare. I kada sam dobio orgulje i pojačalo, 21. septembra 1961. godine, zasvirali smo kao orkestar „Ere“. I od tada je Gradska kafana bila puna, postala je kultno mesto. Tačno se znalo ko gde sedi, a kada sam ja svirao, tražile su se rezervacije. Ere koje su prozvali Brolove, sviralo se šest meseci u Gradskoj kafani, a šest meseci na Zlatiboru.

Imali smo pevača Vlada Mrševića, kome su mnogi poznati pevači zavideli. Moj dobri prijatelj Đorđe Marjanović je za njega rekao da mu je taj glas, pitao bi pošto je sve. Cune Gojković ima mogućnost da iz punog glasa pređe u falset da se ne oseti, ja sam, vežbanjem sa Vladom, to uspeo i kod njega. Sećam se, jednom na Zlatiboru u „Palisadu“ u gornjoj sali, na večeri, bio je ministar inostranih poslova Čehoslovačke sa svitom, a mi smo svirali u baru. Tada je na Evroviziji pobedio Karlaj Got iz Čehoslovačke sa pesmom Tereza. Imao sam note te pesme, koje mi je doneo Vlajko Brković, i mi smo tu pesmu spremili za tri dana. Kada su Česi na spratu čuli da Vlado peva, svi su sjurili dole da vide da li je to Karlaj.

Prva postava Brolovih era
Prva postava Brolovih era

„Ere“ su trajale punih 12 godina. Ostavio sam orkestarsku svirku, kada sam video da ne mogu ljudima obezbediti stalan posao. Desilo mi se da sviram u „Palisadu“ i upravnik, koji je organizovao muziku za „Slogu“, rekao mi je da idem na „Turist“. Otišao sam sa instrumentima i orkestrom u „Turist“, ali upravnik „Turista“ mi je rekao da imaju orkestar i da nisu svi potrebni. I tada sam ostavio orkestarsku svirku i počeo da sviram sam. Dvadeset tri godine sam svirao sa Popcem, Vujinović je pevao četiri godine, posle je pevao Milijan Popović i na kraju moj unuk… Svirao sam sa Đorđem Marjanovićem i Draganom Stojnićem, ali osim svirke, sa njima sam bio i odličan prijatelj. Pored Vlajka Brkovića, koji mu je donosio note, to su radili i Đorđe i Dragan, kao i njegov veliki prijatelj Era Tošić, koji je bio direktor Muzičkog magazina.

Meni je uzor bio Đorđe Marjanović, koji nikada nijednu negativnu reč nije rekao za bilo kog kolegu. On mi je donosio note. Tek što se pojavi neki hit, meni je Đorđe donosio te note. Gostovali smo zajedno u „Palisadu“, pevao je na „Turistu“. Bili su to lepi dani. A sa Draganom Stojnićem počeo sam da sviram u Sarajevu. On je bio sjajan čovek, samo je voleo dosta da pije. Morao sam jednom da ga nosim, i njega i harmoniku, i tada mi je došlo da ga zgazim. Dolazio je vrlo često u „Čigotu“, gde sam svirao punih 12 godina, četvrtkom, petkom i subotom. Dragan je tu dolazio sa svojom ženom Anđelkom i uvek mi je donosio note svih njegovih pesama, partiture od Kornelija Kovača, Stipice Kalođere…

U životu sam svirao samo tri svadbe. A onda se desilo da je jedan moj đak mahao parama ispred mene. Tada sam rekao – to mi se sada desilo i nikad više. Davao sam isntrumente da sviraju svadbe, ali ja ne…

Pratim sve te muzičke emisije. Sada je najbolja emisija u Evropi „Nikad nije kasno“ i tu ljudi zaista vrhunski pevaju. Gledam i ove „zvezdice“ i to je čudo. Ima tako talentovane dece, koja mogu da strpaju u korpu za otpatke ove pevače koji se šepure. A „Grand“ je katastrofa, kao i ovi kompozitori u „Grandu“. Niti ima teksta, sve se svelo na tri reči, a nekada su tekstovi bili na ceni. Muzika treba da bude zabavna, nikako profesija. Pitaju me mnogi za svoju decu, koja idu u Muzičku školu. Ja im savetujem da im to bude zabava, a nikako profesija. A zašto? Zato što su naši vrhunski muzičari, naši najškolovaniji muzičari koji su prošli akademiju, i dopunske studije, i specijalizacije, i zaposlili se u Filharmoniju su imali plate 37.000 dinara.

Volim sve svoje učenike, to su bili dobri momci, ali su to sada mangupi sa kojima rado popijem kaficu ovde u “Vremeplovu”.