Užice je i ovoga novembra 1978. godine, ili bolje reći na izmaku i ove godine bilo veliko gradilište. Kada se krene ulicama na bilo koju stranu, prema Turici, Krčagovu, levo ili desno, prema Zabučju, Pori, Carini, nailazilo se na gradilišta i krš i lom oko njih. Gradili su se stanbeni blokovi, poslovni prostori, proširivale se fabrike ili novi pogoni. Najviše je zidalo GP “Zlatibor”. Ovih sušnih jesenjih dana za seljake, dobrodošlih za zidare rađen je dom za decu bez roditelja, hotel na Trgu, Spomen kompleks na Kadinjači, magacin i hladnjača “Gradine”, U Krčagovu na proizvodnim halama “Elektroizgradnje” i fabrike kože “Partizanka”, prve faze bolnice, dečijeg obdaništa u Krčagovu, nadgradnjom sprata nad SUP-om rezeorvara i vodoovoda u Lunovom selu, 6 objekata “Prvog Partizana”.
Ovoga novembra doneta je odluka da se više ne grade veće zgrade od 10 spratova, opštinske vlasti su uvidele kolika je greška praviti veliki broj solitera u užičkoj kotlini. Tadašnji predsednik opštine Miloje Milovanović je rekao: “Titovo Užice, kao što je poznato, ne raspoaže čistim lokacijama, već smo prinuđeni da rušimo da bi gradili nove objekte. U ovoj godini će biti završeno 380 stanova. Međutim, u 1979. godini, sem solitera na Kurlaginom raskršću koji se gradi iz sredstava armje, neće biti zvršen, niti useljen niti jedan stan a da bi ublažili probleme u stanbenoj gradnji morali bi stalno gradit 600 stanova, godišnje završavati 300 u društvenoj svojini i predavati na korišćenje.
Predsednik izvršnog saveta u Skupštini opštine je tada bio Milojko Đuričić koji je takođe prokomentarisao: “U rešavanju stabenih problema najveću ulogu ima SIZ za upravljanje građevinskim zemljištem tako je obezbedila 41 lokaciju u Sevojnu, 30 lokacija na Malom Zabučju, a na Carina II 185 lokacija. Tu će uskoro biti spremno 50 lokacija. U Koštici”.
Spremali su se da grade zgrade i na Rajićevini a vodosnadbevanje nije bilo još rešeno. Grad je sve više rastao, problemi su se gomilali naročito na periferiji a rukovostvo je izjavilo da kada reše vodosnadbevanje krenuće sa toplifikacijom grada.
U užičkom regionu je ove godine bilo blizu 80.000 zaposlenih, najviše u užikoj opštini 25.960, pa u Priboju 9.416, sledi Prjepolje sa 9,041 zaposlenim, Ivanjica 7.070, u Požegi 6.540, Novoj Varoš 6.216, Bajnoj Bašta 5.657, Arilju 3.834, Čajetini 2.930 i Kosjerić 2.580.
Jedna od jačih firmi u Titovom Užicu, ove 1978. Bila je konfekcija “Desa Petronijević”, imala je trideset zaposlenih koji su za devet meseci ostvarili prigod od 73 miliona dinara koji su otvaramli novi pogon u Kremnima.
U Hotel Palasu “kladionica”, glavni organizator advokat Cvijo a njegov pomoćnik Miroslav Šarenac Šeki recepcionar. Sve je išlo na potpis Šeki je bio čuvar spiska i para. Cvijo je govorio da su pare kod Šekija sigurnije nego u trezoru. Sloboda je u Srpskoj fudbalskoj ligi igrala sa karaljevačkim Jedinstvom. Pošto je Sloboda pobedila sa 2:5, Cvijo je dobio 12.000 dinara. Šeki raspoložen za šalu dopiše još po jednu nulu za dužnike. Cvijo mu je naravno verovao i insistirao da mu se plati… Kada je Šeki otkrio istinu iz Palasa se čuo grohotan smeh.
U produkciji “Avale filma” i beogradske Filmskeradne zajednice ovog novembra na Zlatiboru se snimao film, po scenariju Jovana Živanovića “Radio Vihor zove Anđeliju”. U ovoj komediji, priči o našim naravima i tadašnjim seoskim prilikama igrali su Drago Čuma, Mira Banjac, Radoš Bajić i Nada Vojinović. Naravno kako bi to moglo da prođe bez Bate Živojinovića, tu je bio i legendarni Zoran Radmilović, pa Žika Milenković i tada u vrhu popularnosti se pojavljivao Milovan Ilić. U ovom filmu je debitovala Renata Reno. U filmu se pojavio i Dragan Jovanović, zemljoradnik iz sela Pojkovica kod Varvarina, tada bivši vlasnik piratske radio – stanice. On je inspuirisao Živanovića da napravi ovaj film u kome se, kroz priču o ljubavi Anđelije ćerke vlasnice motela i Radoja seskoga maštovnjaka koji divljom radio-stanicom šalje poruke svojoj izabranici. U filmu ima mnogo pesme i svirke zato su u njemu našli svoje mesto i užički muzičari bubnjar Zec – Sop i gitarista Rista Bombaš i Vanja – Lepi sa violinom.
Ovog 21. Novembra preduzeće Prvi Partizan je proslavilo Dan preduzeća koje je bilo na dan eksplozije u Trezorima. Na samom početku monografije objavljene povodom 50 godina preduzeća piše: – Posebna pažnja se posvećuje svim značajnim datumima u istoriji Jugoslavije, a naročito onim koji su vezani zaTita i Partiju. Ova godina, u kojoj proslavljamo izuzetno značajan jubilej – pedeset godina „Prvog partizana“, ima pre svega radni karakter. Borba za produktivnost i što veću proizvodnju ima prvorazredni značaj. Radnici „Prvog partizana“ nastoje da u svom današnjem doprinosu materijalnom napredku naše zemlje, razvoju brastva i jedinstva, kao i razvoju socijalističkih odnosa, budu u što boljem skladu sa svetlim istoriskim tredicijama ovog vrednog kolektiva.
U kafani “Era” sedi društvo, sve radnici raznih užičkih preduzeća za sinijom i pijucka šljivovicu, mezeti proju, kajmak i stvrdi sir i komentariše, služi ih konobar u narodnoj nošnji, kad će prvi radnik u “Cveti Dabić”:
Razboleo se naš radnik pa ga odmah uputiše u bolnicu gde je konstatovano da je potrebna hitna operacija. Kada je objavljeno u preduzeću da mu je potrebna krv, jedan na kšolega sede na prvi autobus i ode na odeljennje transvuzije.
Lekar ga upita: Koliko želite da date? Da ću pola, samo da mi ostane da mogu da preživim.
Jeste li vi braća? Ne, ja sam mu prvi žiran za kredit.
Drugi iz Valjaonice ispriča: Na sahrani umrlog radnika prestavnik sindikata u oproštajnom govoru pored ostalog reče: “Dragi druže, naša je obaveza da tvoju decu uputimo putem kojim si ti išao a da o ženi povedemo više računa nego što je dosad bio slučaj…
Vidim lepo se zabavljate, jer dobro meze, da vam i ja ispričam šata su juče ispričali u jednom društvu iz Prvog partizana… Otišao jedan majstor iz “Partizana” kod lekara i otvoreno mu kaže: Doktore, neću da lažem, nisam bolestan nego mi treba tri-četiri dana bolovanja da napravim garažu. E nemože to tek tako – kaže lekar, moram napisati u kartonu da si lečen, pa razmišljam koji lek da ti prepišem. – Ne, nemoj lek, očiju ti, nego ti meni prepiši desetak džakova cementa, ako možeš to mi je potrebnije.
Voleo sam da idem po užićkim kafanama da posmatram svet i da zapišem poneku njihovu duhovitu priču koju i Vi danas znate.
Užički komunisti su održali reginalno savetovanje na kome je glavna tema bilo informisanje. Tada se moglo čuti: Sistem informisanja nema granica. Ne može se zaobi}ć činjenica da u oblasti informisanja ima problema, koji se, pre svega, ogledaju u neadekvatnom informisanju, materijalnog položaju, pojedinih sredstava informisanja, neorganizovanosti, sporom transforisanju na osnovu Zakona u udruženom radu, nedovoljno razvijenoj kadrovskoj bazi, tradicionalizmu u pojedinim sredstvima informisanja, izraženoj zatvorenosti i nepovezanosti u regionu. Sva regionalna glasila su relativno male organizacije, s malim brojem kadrova, zastarelom i nedovoljnom opremom, nizom problema oko smeštaja, bez sredstava za dalji razvoj, pa i finansiranja tekućeg razvoja. Treba osnovati samouprvne interesne zajednice u oblasti informisanja. Nesvatljivo je što nemamo regionalno sredstvo informisanja.
U tadašnjem Regionu su izlazila tri lista: “Vesti” koje su bile glasilo sedam opština, “Polimlje” tri, a “Pribojske novine” jedne. Radio Titovo Užice je inforacije prosleđivalo u devet opština, a radio stanice “Polimlje” i “Priboj” s područja svojih opština. Omladinska organizacija regiona je imala svoj podlistak u “Omladinskih novinama” a i veći broj većih preduzeća je imala svoje novine i podliske a izlazili su i opštinski bilteni. Sve u svemu informisane je bilo veoma zaostalo. Pojam Privatno i informisanje njie mogao ni da se poveže, tada nije postojao nijedan privatni medij na području Srbije. O privatnim novinama su neki ljudi razmišljali a bilo je i piratskih radio stanica, dok o privatnim TV stanicama je moglo samo da se sanja. Namešten TV studio Studija B je godinama stajao potpuno spreman za emitovanje, poprilično godina što je govorilo koliki je bio strah sve do devedesetih od medija koje režim nije mogao da kontroliše.
U letnjoj bašti hotela “Palas” tokom ovoga novembara bila je izložba motornih vozila i otalih proizvoda iz Novoga Mesta… Bilo je tu kamp prikolica tada popularnih “Adrija”, sanitetskih i varogasnih, miliciskih vozila, razna dostavna vozila kao i autobili “Reno4”. Između ostalog posetioci su mogli da više saznaju o početku proizvodne novog automobila “Reno 14”. U organizaciji ove izložbe su učetvovali Doca i Rajko, sada obadva nažalost pokojnici. Često sam svraćao dok je trajala izložba jer je moja žena Ljubinka tu dobila sezonski posao promotera. Automobili su bili lepo poređani na platou bašte, u jednoj od izloženih kamp prikolica ozbiljan kupac je mogao da dobije kafu, piće prospekte i informacije. Između dva stuba prma Malom parku bio je istaknut poveći transparent na kome je bio logo i veliki natpis “Adrija”. Od ove 1978. Adria blue band, postaje poznati prizor delom Evrope, a Adria je postala jedna od najvećih proizvođača u caravanningu u Europi.
Slavku Kuzmanoviću najboljem Titovoužičkom atletičaru dvosoban stan. Trener Slavka Kuzmanovića Slobodan Kurćubić upoznao je javnost da su, prema utvrđenim planu več počeli pripreme za učestvovanje na novogodišnjoj trci u Sao Paolu, da on svakodnevno pretrči 30-40 kilometara i da će od sledećeg meseca njegove pripreme nastaviti na Zlatiboru i Ulcinju. Rečeno je da će Kuzmanović učestvovati i na uličnim trkama 5. januara u Urugvaju i 7. u Argentini.
Pošto je vaskrsnula, dramska sekcija KUD “Sevojno” ostvarila je veliki uspeh osvojivši i gledaoce i žirije. Učestvovali su na smotri “Susreta drugarstva”, dramskih sekcija radnih kolektiva industrije i rudarstva Srbije, koji su održani u Gornjem Milanovcu, i ušli u drugi krug takmičenja u Smederevskoj palanci.
Igrali su komad “Komandant Sajler”, dramu, za svoju glumu su pohvaljeni za ulogu komandanta Sajlera Slobodan Gavrilović (danas penzioner nekad poznati član DS-a i savezni poslanik), Branislav Mlađenović za ulogu Karla Sajlera, reditelj prestave je bio glumac užičkog pozorišta Dušan Đorđević.
Za devet meseci ove 1978. godine na području Zlatiborskog okruga registovano je 1254 krivična dela. Bilo je: 7 ubistava, jena teška telesna povreda koja se završila smrću, jedno teško razbojništvo, 2 ubistva deteta pri porođaju. 33 teške telesne povrede, 8 silovanja, jedno nasilničko ponašanje i 154 teške krađe. Otalih klasičnih kriminalnih radnji je bilo 931 od toga su 185 izvršili maloletnici. Krivična dela iz privrede najčešće su počinili trgovci i ugostitelji.
Bilo je i događaja sa međunarodnim kriminalcima. Putešestvije Braće Pavel i Jura Harajdića iz Čekoslovačke koji su u Jugoslaviju ušli ilegalno završeno je ovoga oktobra i to u Novoj Varoši. Ova dva lopova od kojih je prvi imao dvadeset a drugi dvadeset i tri godine, ukrali su u Subotici vozilo “lada”, kojim su stigli do Beograda, a odatle su se vozili “alfa romeopm” ukradenim u Zemunu, ka Titovom Užicu. Kada su došli u Užice vozilo su zbog defekta ostavili ispred pozorišta i ukrali “fijat 125” vozilo opštinske konferencije SSRN, kojim su krenuli dalje ka Zlatiboru i Novoj Varoši milicija ih je primetila tek kod Kokinog Broda kada je saobraćajni milicioner hteo da ih zaustavi. Naravno na podignutu tablicu “stop” nisu reagovali, već je iako je bio upozoren da će biti upotrebljeno vatreno oružje nastavio da vozi a onda je nastala organizovana potera. Ipak Česima je uspelo da zavaraju trag, “kao da su propali u zemlju”, sve do 9 uveče kada ih je narod primetio na periferiji N. Varoši. U jednoj sporednoj novovaroškoj ulici Česi su iznenada zaustavili vozilo, iskočili iz njega i pokušali da kudnapuju jednoga mladića, koji je uspeo da se odbrani, vratili su se u kola i nastavili da beže. Samo sto metara dalje su naišli na blokadu, neobazirući se na upozorenja milicionera dali još ve}i gas koji su im pucali iz automata u gume automobila. Tada im je iz suprotnog pravca drugo vozilo preprečilo put, tako da dalje nisu mogli. Videvši da će biti uhvaćeni i da im se milicioneri sa automatima približavaju, vozač je iznenada izvadio pištolj i sa jednim hitcem u slepoočnicu ubio svog saputnika, a zatim i sam pokušao da se ubije, ispalivši sebi metak u glavu, pa je zadobio teške povrede. Odmah je prevezen u užičku bolnicu, u šok sobu, ali je posle nekoliko dana umro. Kasnije je utvrđeno da su brać bilaa poznata u međunarodnim kriminalnim okvirima. U sva tri automobila koji su ukrali pronađena je razna kradena tehnička roba… Kao na filmu.
