Ovog Prvog maja 1972. godine izašao je prvi broj omladinskog lista “Maj” koji je izlazio jednom mesečno i bio posvećen omladini užičkoga kraja. Izlazio je u okviru Novinsko – izdavačke i radio ustanove “Vesti”. Glavni i odgovorni urednik lista je bio Slobodan Ćetković, tehnički urednik Radomir Vergović a predsednik saveta lista Slobodan Romanović. U uvodniku je pisalo: “ZAŠTO ‘MAJ’? Mladost je proleće života, a maj – najlepši prolećni mesec. To je mesec u kome proslavljavamo i Dan mladosti polet, stvaralaštvo i zanos. Naziv je lep i poetičan, ali je dovoljno stvaran i određen. On izaziva neposredne i jasne asocijacije. Osim toga, prvi broj lista izlazi 1. maja, pa će na ovaj način biti trajno obeleženo i vreme kad se pojavio. Verujemo, prema tome, da će vam se dopasti ovo ime, da ćete ga prisno usvojiti i zavoleti.”
Došao za Prvi maj, jedan mladić iz Zlakuse gastrabajter u Nemačkoj. Ustao ujutru a majka mu za doručak napravila kačamak. On pogleda majku i reče: “E, majko, ja ti više kačamak ne jedem iz principa!”. Majka mu odgovori: “Pa i ne mopraš sine, kod nas se kačamak još uvek jede iz bakrača”.
Prvi maj je proslavljen uobičajeno. Užičani su se preselili na okolna izletišta, najviše na Belu zemlju i Zlatibor. A zatim je Užice mirisalo na svež asvalt… 8. maja u Užice je došao Tito na veliki narodni mitig povodom proslave Pobede nad fašizmom. Sutradan 9. Maja Tito je prisustvovao vojnoj parade u Beogradu. Preko 50.000 ljudi se slilo na užičkom Trgu partizana i ulice oko njega, cveće iz užičkih bašti većinom je počupano, uprkos tome što je preduzeće Bioktoš obezbedio ogromne količine cveća. Grad se crvenio od ogromnog broja okačanih zastava a iz jakog ozvučenja koje je donela Televizija. Gruvale su pesme iz revolucije. Tito i Jovanka su se pojavili oko 11 časova. Pre dolaska na Trg Tito je kroz dug špalir Užičana i stanovnika iz okolnih mesta prošao da bi na Partizanskom groblju na Dovarju položio vence.
“Drugarice i drugovi, gledajući ovaj veličanstveni skup, duboko sam inpresioniran i dozvolite mi da vam, prje svega najtoplije zahvalim, u ime moje supruge Jovanke, i drugova koji su samnom ovdje doputovali i u svoje lično ime. Želim ujedno da izrazim svoju radost što se ponovo nalazim među vama, na ovom historiskom mejestu za koje me vežu mnoge uspomene iz prvih ustaničkih dana. Prošlo je više od tri decenije otkako je ovde stvorena naša slobodna teritorija, 1941. godine, prva i tada jedina u čitavoj porobljenoj Evropi. Bitke i partizanske akcije u Zapadnoj Srbiji, te sudbonosne godine i posebno ovdje, u Užičkom kraju, kao i širom naše zemlje, značile su prve okršaje sa brojčano i tehnički višestruko nadmoćnim neprijateljem – ne samo fašističkim okupatorima, već i sa njegovim kvinsliškim sluama: ljotićevcima, nedićevcima, četnicima Draže Mihajlovića i drugim. To je bio početak epopeje naše oslobodilačkog rata”. Rekao je između ostalog Josip Broz okupljenima na Trgu.
Sećam se, da sam sa prijateljem Zvonkom Valjavecom kod koga sam bio na jutarnjoj kafi u Kosovskoj ulici krenuo pored Društvenog doma, preko Trga prema mojoj kući u Omladinskoj. Kada smo se progurali kroz gužvu na Trgu i stigli do knjižare “Pobeda”, nismo mogli dalje. Nepioznati policajac u civilu, pošto nas je lektimisao, naredio je da se vratimo nazad na Trg na kome šibica nije mogla da stane… Preko veze smo prošli kroz “Gradsku” u kojoj od lokalnih funkcionera nije moglo da se pljune i seli na stepenice u prolazu prema SUP-u, čekajući da se gužva raščisti, tu smo sedeli čitava tri sata. Prvo smo slušali revolucionarne pesme, onda besmismislene političke govore, pa tek posle priredbe u revolucionarnom duhu, mogli smo da se probijemo od gužve i policije do moje kuće. Bilo nam je došlo da dignemo revoluciju. Od tog dana posle razgovora u Domu armije, sa Titom, krenula ubrzana karijera Balše Govedarice.
A onda je počelo. Poskupela je voda, mleko, kirija, ogrev, struja, prevoz, četkice za zube, imalin, sok od višanja, deterdžent, napolitanke. I smenke za kanarince, udice za ribolov, banane, pomorandže burgije kod starog Cige na Zelenoj pijaci. Poskupeo benzin. pskupelo sve. Plate to nisu pratile.
– “Morali smo, drugovi, ići sa cenama gore. Osnovni materijal je poskupeo, veći nam izdaci za prevoz robe, skuplja je struja, proizvođači nas ucenjuju. Sa starim cenama bi otišli u likvidaciju”. Svi su bili u pravu nisu povećavali cene da bi se bogatili. Neki su znali šta znači inflacija i počeli su na osnovu nje da se bogate.
Retko ko je u gradu znao Đorđa Murića. Svi su znali Đoka Filmadžiju, kinoaparatera iz bioskopa “Partizan”. Prvo je bio šofer, pa je posle obuke za kinoaparatera postao najpogodniji čovek za pokretni bioskop koji je prikazivao filmove po okolnim selima. Rođen je u selu Trnavi 1936. godine u siromašnoj porodici. Posle rata je morao da ostane na selu ali je uspeo da ode na radnu akciju pa u mornaricu, tri godine. Tek u armiji, kako je rekao jednom prilikom, je shvatio pravi život, “Tad sam se osvestio”. Odmah po dolasku u Užice se zaposlio u bioskopu kao razvodnik, čistio, postao pomoćnik kinoaparatera… Tih sedamdesetih i osamdesetih godina retko bi počela projekcija u bioskopu bez predhodnog – Đoko gasi svetlo!
Tih dana je svoju prodavnicu obuće u bloki “Zlatibor” otvorila “Koštana” iz Vranja. Otpočela je izgradnja samoposluge na Terazijama. “Železničar” iz Subotice je otvorio prodavnicu na glavnoj ulici br. 94. poslovođa prodavnice je bio Slobodan Bojak. Asvaltirana je ulica 7. Juli, popravljana je i Kosovska ulica i proširivana Dušana Višića.
Kupio užički moler Lale novine. Svi su znali da je nepismen, seo u baštu “Palasa”, naručio kafu, okrenuo ih napačke i kao čita. Naiđe njegov komšija Draganče, gimnazijalac pa mu reče: – Komšija, okrenuo si novine naopačke, tako se ne čita. Lako je čitati tako, nego ti čitaj naopako – reče i nastavi da gleda u novine.
