Златиборска народна ношња је комбинација црногорске и шумадијске. Мушкарци су лети ишли у пртишту, тј. дугачким гаћама и кошуљама од конопље, а понекад у пеленгирима од вуне. Око струка су стављали појас, а преко њега силаје са затакнутим пиштољем и бритвом. На ногама су имали опанке са везеним чарапама до колена и тозлуцима, тј. тканим камашнама, док су на глави носили шајкачу или шубару. Зими су додавали копоран, а у свечаним приликама облачили су лепше одело. Жене су носиле широке сукње, по дну извезене срмом и зубуне од белог сукна, такође извезене срмом и металним шљокицама.
Златиборски мелос потиче из прапостојбине. Некада је цела Европа одјекивала оваквим архаичним звуцима, а сада само златиборске народне песме. Оне су монотоне и развучене, а Златиборци, кад их певају, затисну једно уво. То су тзв. песме из вика. Најомиљенији инструмент Златибораца биле су гусле.
На Златибору је често долазило до померања становништва, тако да има мало породица за које се може рећи да су староседилачке. Неки од најстаријих становника Златибора су: Шишовићи, Џамбићи, Спасенићи и Нинчићи у Чајетини; Бонџулићи, Лучићи, Милосављевићи и Костадиновићи у Шљивовици; Дабићи у Алином Потоку; Ђоковићи, Павловићи, Спасенићи и Радовићи у Сирогојну; Дацовићи у Љубишу; Браловићи у Негбини; Селаковићи у Драглици; Крсмановићи, Шарчевићи и Остојићи у Мокрој Гори; Јанковићи, Селаковићи и Радоњићи у Кремнима; и Дидановићи у Стублу, чији преци су били чивчије манастира Јање у Увцу. Кроз читав 17 и 18 век трајала су појединачна досељавања овог краја, а придошлице су биле породице из Црне Горе, Херцеговине, Босне и Рашке. Поред ових појединачних, било је и неколико масовних досељавања становништва на Златибор. Прво после Свиштовског мира 1791-ве године; друго после ослобођења Златибора од Турака 1807-ме године; треће и највеће у доба Уставобранитеља, тридесетих и четрдесетих година 19. века; а четврти велики талас миграција трајао је у време босанско-херцеговачког устанка од 1875-те до 1877-ме године. А сви они су силазили са Златибора, насељавали Ужице. Ковачевићи су сишли из Доброселице у 19. веку. Мој ђед Витомир се оженио унуком Милића Анђушића, који се на почетку 19 века као дечачић нашао у Ужицу и постао богати трговац. Одатле и ја Ужичанин, Ера, Златиборац…
